Delo

46 • Д Е Л 0 први пут врло наљућена. наљућена и ожалошћена. Отворп врата, побеже... Био је сам... Сутрадан, — после једне ноћи чију је болну тајну чувала. да је нпкад не дозна Морис, — она оде к њему, у обнчајено време, покореиа својој судби и ако не и разгаљена. Она мује прва говорила о љеговом путовању, заузела се с њи.м око спремања, као кад је чпнно краћа осуства. Нити у очи одласка. никад Кларпно име није изговорено међ њпма. У очи одласка. ручали су у удаљеном ресторану. у авни де Кмини, нзредан ручак осуђенпх, што су ручалн на пољу, јавно; толико су се бојали да изгубе свест, ако би остали сами у четири ока. /Кватали су насумце храну коју им је сто.мак одбијао; времејепролазило, ужаспо полако, п опет врло брзо. У два маха Јулија је пмала несвестпцу. Кад су оставили ресторан, остало им је внше од четрдесет мпнута да проведу заједно. Седоше у <Јшјакер; рекоше кочијашу да возн по својој навици, одатле на булевар Рошиуар. где су бплн снгурнн да их неће срести. Нека жалост, која је нродпрала као јака кнша, наквасила је њихову тугу, међу овим украсом ужасно суморннм. Око њих. магловнто време спуштало се на варош. у ово летње доба кад се, у вечерњој јасности, дневнн днм који је искуљао нз хиљада димњака, спушта, згуснут у црне облаке. Кола, прво су ншла дуж једне пусте улице, у којој су фењери билп заиаљени само с једне стране. Затим пошто су прешла булеваре. стигоше најзад у мрачан н насељен кварт нсточне и северне станице. Морис, спустпвшп капуљачу, вндео је лице своје метресе само с времена на време, кад је рефлектор / или фењер бацао светлост у кола; тада је оназио на њенпм нзнуреним образима влажан траг суза, које нису престајале тећи. Узе је у наручја. пољуби је; удахнуо је њену мржњу и ппоје њене сузе. Али ииак није нмао храбрости да проговори речн сажаљења које су ипак биле на дну његовог срца: „Не плачп: ја остајем, тебн припадам.“ Плашио га је наступ ужасног очајања које је предвиђао одмах чпм се буде раставио... Снгурно ће пасти као мртва на кеј, чим се воз буде кренуо. — Јулнја... Не треба да уђеш самном у станицу... Драгана, треба да одеш пре мене... Биће ужасно! Она је била само снрото створење од суза, без воље, без моћи; нокорнла се. Обадвоје сиђоше. Измењаше по један пољубац, то је бно пољубац расејанпх сродннка, којн се растав-