Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 55 лебан да немам чак ни храбростн да поново ирикупим парчад своје смрвљене наде... — Видите! Још ћу вам јасније протумачити своју мисао. Ви сте врста свештеника који је залутао међу свет; срећни сте да у вас има религиозне вере, то јест афирмативне нерасудљивости, која је јача од свпх наших резоновања. Оставите дакле брзо свет кад вас он одбацује; постаните свештеник, драги мој! Корак по корак, Домје је натраг довео барона пред Сиржерову палату; Рије мало јаче пребледи. Онај позив ка свештеничком чину о коме је много пута мислио, откривен данас 'устпма која не верују, изгледао му је божански прикладан, а патња од растанка са светом жалостила га је — као онога младића о коме говори Јеванђење, који је плакао на позив с неба. Домје му рече благо: — Морам да вас оставим. Приспео сам, а чекају ме код Сиржерових. Та реч нзазва младића да дигне очи. Он спази врата од палате, врх дрвета; бујица од успомена однесе му последње речи Кларине. — Нека буде, рече. Вечерас ћу отићи из Париза. У самоћи, добићу можда храбрости да учиним што ми саветујете... Ма шта да се догоди, хвала. У тај мах, они осећаху да су нешто више но пријатељи; осећаху ону узајамност људске нежности која нам долази отуда што смо за тренут ошкринули, један нред другим, дно својих душа. Рије понови: — Хвала!... Немојте јој рећи... — Не, рече Домје; то вам обећавам. Виде га како се удаљава, силази авнијем чвршћим кораком. Он пак уђе у палату, а у духу му се врзмаху мисли: — Нудно ми је оруђе наша савест, мислио је. Ја не верујем ни у шта, а можда сам, као што веле добре жене из Бретање, „створио једног свештеника!...“ Баш у тај исти час — око четири часа по иодне, — са једног фијакера силазила је Јулија Сиржер на углу улпце Шамбиж. Oua живо пође њоме, шмугну у једну од кућа, које су све биле налик једна на другу... Улица је тако несрећно постројена да сунце потпуно у њу не нродире пи једнога часа у току дана. У њој је већ било мрачно, п ако је то после подне било