Delo

Д Е Д А 27 пажње у кући претпостављала му чак и куче, запосно је говорила о осећању поштовања старости и истицала поређење: да је боље и лакше огрешити се Богу, него увредити старост... Међутим домаћин, чији је деда до пре неколико година служио на подсмех целој вароши, јер га је п послуга у кућн злостављала, па и тукла, заронио је у дубоку философпју пијетета старости и за доказне примере наводио све такве стварн, од којих његов несрећни деда ни једну није запамтио. И сви остали говорили смо у томе смислу, па и млада госпођица са репутацијом одлично васпитане девојке, која је ире неки дан своме рођеном деди прикачила лисичји реп, те му се свет на улици лудо смејао и деца за њим урнебесно викала „уа!“ Али нека ђаво носи све друге, само ја писам требао трабуњати речи, којих сам и онда био свесап да су дрска и бестидна лаж. А ево зашто. То је било пре толико година. Божић је био и у кући мојих родитеља било је за тај дан о ручку неколпко гостију, међу којима и један наш рођак глумац. Каква је божићна трпеза једпе паше доста имућне куће и које су церемоније једног православног божићног ручка, — то ваљда и није потребно нарочито описивати. Српскн Божић у чистоти вековних традицпја, — довољно је кад толико кажем. У челу трпезе седео је наш добри и сваког поштовања достојни деда, достојанствен осамдесетогодишњи старац. Пре ручка деда је отпевао, и ми му сви помагали, свечану божићну песму „Рождество твоје.“ Ручак је затим текао у веселом разговору, осенченом неком тихом побожпошћу. После ручка настале су здравнце и разговори се тако изукршталп, да се више није знало ни ко слуша, пи ко ирича, ни шта прпча. Тако је трајало за неко време, и онда се у целом нашем друштву осети као нека малаксалост н умор. Тада — убио ме Бог! — мени паде на ум да друштво освежим, те неприметно изађох из трнезарије, да се после неколико минута опет вратим, али са шајкачом нашег момка па глави, огрнут једним поњавчетом н са очевом ловачком нушком о рамену. Сви ме зачуђено погледаше, а нарочито паш добрп п сваког поштовања достојни деда.