Delo

404 Д В Л 0 „бедне инсинуације“ растурене о његовој организацији, којој се лажно подмеће да је, „присталица устава“. Савез се држп и држаће се стално начела аутократије. Утицај „савеза руског народа“ на политичке догађаје последњих месеца бпо је огроман. Он се показао, на име, у овој карактеристичној појави, да је „савез“, ма да је имао само неколико представника у трећој Думи, представљен по броју знатно у часништву скупштинском (потпредседник Волконски и секретар Созоновић). У ономе што се тиче законодавних послова Думе, „савез“ ће вршити свој утицај на очигледан и јак начин само, кад питања народности играју улогу. С овог гледишта идеје „савеза“ моћи ће можда бити заиста усвојене од већине у Думи, бар делимично. Али изгледа сумњиво, да општи политички принципи ове групе могу икад владати на клупама парламентарне деснице. Њено умерено крило пре ће тежити, у овом погледу, ка идејама деснога крила октобриста. У осталом, као што је горе речено, ово зависи такође много од држања владе, која је данас прави вођ блока парламентарне већине. Племство се у ирвим данима „покрета ослободилачког“ не показпваше као сталешка организација у која има одређена политичка мишљења н тачне друштвене аспирације; оно је прнкривало своје тежње и приближавало се чак по некад делу еманципације. Тек после појаве друштвеног радикалпзма кадетског успеси контра-револуционарне акције нробудили су његову опрезност и одредили му оријентацију ка одржању statu quo; тако се исто тада реакцпонарнп карактер већпне чланова организације руског племства обележио сасвим потпуно и слободно. Ова два последња конгреса дала су потпуно аутентичних доказа о овој еволуцији. Другн конгрес племства, којп се састао крајем новембра 1906, држао се у атмосферп слабости. Арсенијев је онисао „нонижавање“ које је иоказало племство за време избора, кад ова класа, „пзбрисана од закупаца продаје ракије, од калфа трговачких итд., представљаше у изборној дворани жалосну слику мале групе људи, којима је била прочитана њихова смртеа пресуда". Конгрес је тражио, не без раздражености, „да влада каже слободно, да јој није више потребна ова класа, која чини увек нотпору престолу“. Гроф Олзуфнјев признаваше, да је после распуштања прве Думе „веровао, да ће влада ноћи нутем енер-