Delo

40 Д Е Л 0 одговарају да су чете независне, да им се не даје никаква помоћ и никаква заштита, да опстанак чета омогућавају управо беда маћедонског становништва и тиранија турска. Софија оптужује Атину, а Атина Софију, и сваки се претвара као да предузима мере ради чувања границе, да би се узапћивало оружје и спречавали људи да не прелазе, исто онако као што се и Турци претварају да гоне чете и да желе да их истребе. У сред свих ових супротности и свих ових немогућности, султан са свим згодно одређује своју политику; он зна за тајну немоћи од стране Европе да му наметне своју вољу, и користи се њом, па је чак и злоупотребљује, јер својом способношћу, својом великом вештином да једне утицаје стави против других и да једне неутрализује другима, па макар како према њему непријатељски били, он ризикује да једног дана доведе до велике кризе у којој ће реч припасти снази. То је она опасна игра коју је јесенас играо Абдул Хамид. На судске реформе које су предложиле Русија и Аустрија он одговара обичним својим маневром: он ће сам увести реформе, и на предлоге сила он одговара излагањем целог плана. Па он иде још и даље: тврди да је Мирцштегски програм изведен и да су сад за практично извођење рефорама постали излишни агенти и официри европски, да рок од две године, за који је њихов мандат обновљен 1906. г., сад истиче, те да га не би требало обнављатп, пошто је њихов задатак, по својој природи, био у суштини прнвременог карактера. Он шиље у Европу Селим пашу, свог министра пољопривреде, са задатком да говори у овоме смислу. Он дакле хоће, пре но што се озбиљно започну преговори о судским реформама, да расправља о потреби даљег задржавања у служби европског особља одређеног ради рефорама. И зна се, одовуд и одонуд, да ће султан попустити и да је све ово расправљање празна формалност, једино с циљем да се питање скрене у страну, али дипломатија има много што-шта на што joj треба пазити. Тако се поново појављује тешка почетна противречност која притискује целу европску политику у Отоманској империји, противречност између политике посредовања и политике о чувању интегритета турског која служи само као пут да се избегну реформе. Преговори су се повлачили у оваквој форми кад је 27. јануара барон Ерентал, да би скренуо на другу страну и прикрио коначни неуспех политике засноване у Мирцштегу, говорио о