Delo

ПЛАВОЈКА 207 није знао нншта!... Нико, дабогме. Караделијева бејаше саучесница, која не би казала никад никоме. Бијанкијева, вероватно, јамачно, знала је како шаље поруке Аделини, али зацело није знала ко је та Аделина. Није било могућно да се она подала у руке једној нодводачицп! И носле, Бијанкијева! То је било створење на које се није требало ни освртати: она не беше од онога света што посматра, што расуђује, што се смеје. Да ли је дакле он био изневерен човек? Требало је видети узроке и разлоге из којих је Аделина дошла до тог, више или мање чудноватог, више или мање, може бити, опростивог пада. Али да ли је било неверства? Неверства које му је могло вређати осећаје, ако не и окаљати дотле очувани образ? Као муж, несумњиво, био је увређен, страховито увређен. Али као мушко? Није ли његова љубав, напротив, могла наћи разлога за утеху, у том облику прељубе што га је изабрала његова жена? Његова жена подавала се за новац: стидно и срамно одиста, али она није била љубавница, није волела више од њега ни једног другог човека на свету... II Џемс је остао тако дуго, укочених очију, премишљајући. У том поштеном, непорочном човеку, будила се животиња. Или је он, може бити, као и сви ми, у најужаснијим тренутцима нашег живота, кад нас снађе и скрха несрећа, тражио ма какве утехе, било у самообмани, било пак у заваравању осећаја. Чу лаке кораке на стази и неки загушен шапат. Брзо се наместн иза завеса на прозору и узе мотрити. Једна женица, сва у црнини, с црним велом на очима ишла је за оном малопређашњом старицом. Аделина, јамачно. Није јој видео лица, али стас, држање беху њени. Тада се одмаче од прозора: дође до на сред собе, и окрену се ка вратима, наслонивши се, готово седнувшп на сто. II очекиваше. Врата се отворише и женица уђе: али чим уђе, диже очи, угледа Џемса, и слаб крик од ужаса оте јој се с усана. II, брже боље, ступи корак уназад, да би се докопала прага. Али Џемс, који је очекивао тај покушај бегства, био је припреман, и, не макнувши се, викну јој заповедничким тоном: — Аделина! Аделина застаде, наједанпут, и наслонн се, и против своје воље, на довратник, као да хоће да падне у несвест. Затим,