Delo

ГГОЛИТИЧКЕ ТЕЖЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ 235 су се у ствари множили аустријском владавпном — слобода је православне цркве несумњива. Што та слобода нпје потпуна, узрок је борба аустријских власти против с р н с к е ц р к в е у С р б и ј и. Т о с е у о с т а л о м ј а с н о в и д и и п о с а м о м е т е к с т у ч л. 2. У Србији је пре свега било монопола; порези и у опште државнп терети остали су исти као под Турцима. К томе су дошла чувена accidentia, еуфемичан назив за разбојничка пљачкања аустријекнх власти над сиротим, незаштпћеннм народом у Србијн. Тих је accidentia било више од десет врста. Све је то наплаћивано аустрпјском суровошћу п језуитском бездушношћу: „Diese arme Leuthe (sc Serben) waren nur tiirchisch gehaten. allein sie werden so gott-und gewissenlos gepresset dass ist nicht zu verwundern wann sie lieber auf die tiirciiische Seithe lauffenC1 У Херцеговини je напред утврђено, да се никакав монопол не може увести; да трговина буде слободна и да се порези и остали намети плаћају половином мање него Турцима за веме мира, а за време рата ништа, и сав тај новац има се употребпти на домаће онште добро. У Србији је сва турска имања присвојнла држава; у Херцеговини је предвиђено, да се сразмерно и правилно поделе домаћем становништву. Најзад, оно што је главно и из чега потичу све поменуте и непоменуте разлике јесу срества којима власт изнуђава покорност народа својим законима. Режим у Србији је склопом и средствнма у целнни стран — туђ. Praeses Administrationis врши власт и нзнуђава покорност законима оелањајућп се на, народу туђу, аустријску војску, преко народу, туђнх — аустријских органа без икаквог учешћа домаћег живља. У Херцеговини је замишљена подела власти, али тако, да би лавовски део припао самоме народу. Неколицини војних команданата изриком је прецизно ограничена власт. Сама Врховна Глава земље, и ако је зависпла од царске добре воље, није могла с иоуздањем да вршп своје прохтеве, јер су јој сви саветницп и помоћницн били предвиђени из народа. К томе долази као најглавније, да је главна сила земље у домаћој војсци, управо наоружаном народу, са униформисаним оружјем и обуком, који има своје посаде, своје старешпне, капетане и т. д. Не може се дакле одрећи, да би таквом ор1 Глас LXIV (цитат).