Delo

294 Д Е Л 0 да постојим, па чак да будем и неразборит мислилац, него да не постојим. Ја. Нема тога који не мисли као ви и који не иротестује против данашњега поретка, не опажајући да се одриче своје сопствене егзистенције. Он. То је истина. Ја. Примимо дакле ствари онакве какве су; видимо што нас стају и колико нам користи доносе, и оставимо на страну све што не познајемо довољно да бисмо га моглп хвалити или кудити; а можда, ако хоћете, и нема ни добра ни зла, како мисле многн честити људи. Он. Ја не разумем бог зна шта од свега тога што сте ми напричали. По свој прилици то је из филозофије. Унапред вам кажем да се у њу не пачам. Све што знам то је да бих желео да будем друкчији, да неким пуким случајем будем генијалан велики човек; да треба да желим то, све ми нешто изнутра каже. Нпкада нисам слушао како се неко сам хвали, а да се због тог његовог хваљења нисам у потаји гризао од муке. Ја сам завидљив. Кад из његовог приватног живота дознам штогод што га понижава, ја то са задовољством слушам: јер то нас једно другим приближава; тако лакше подносим своју осредњу способност. Ја у себи кажем: ти сигурно никад не би написао драму „Mahomet", ни похвалу Мопоа. Дакле био сам, а и сад сам зловољан што сам осредњих способности. Да, да, ја сам дакле медиокритет, и због тога сам несрећан. Никад нисам слушао кад се свира увертира ,,des Incles Galantes", или кад се пева „Profonđs abimes cle Tenare: Nuit eternelle nuit“, a да ca болом у души не кажем: ето ти то нпкад нећеш створити. Ја сам дакле завидео своме стрицу, и да му је, после смрти, у кожној торбици било неколико лепих комада за гласовир, не бих се колебао да ли да останем ја, или да будем он. Ја. Ако вас то љути, онда не треба се много кидати. Он. Није то ништа, то су само пролазни тренуци. (Сад он поче да нева увертиру „des Indes Galantes“, и арију „Profands abimes“, панастави:) Нешто, што је ту и што ми говори, вели ми: „Рамо, ти би волео да си ти написао ова два комада; а да си ти написао ова два комада, ти би написао и други два; а кад би их написао известан број, свуда би те славили, свуда би те певали. Кад би ишао, ти би држао главу право, био би свестан своје вредности; једни би на те прстом показивали и реклн би: ето