Delo

АНА КАРЕЊИНА 331 вича. Али он је ocehao да је то било нешто више и чак неприступно за њега, са његовим погледом на свет. XVIII После разговора с Алексијем Александровичем, Вронски изађе на степенице пред кућом Карењаних и стаде, једва сећајући се, где је и камо треба да иде. Он се осећао постиђен, унижен, крив и лишен могућности да спере своје унижење. Он се осећао избачен из оног колосека, по коме је тако гордо и лако ишао до сада. Све навике и правила његовог живота, која изгледаху тако чврста, одједном се показаше као лажна и неприменљива. Обманути муж. који је до сад изгледао као жалосно биће, као случајна и у неколико комичпа сметња његовој срећи, сад је одједанпут од ње саме био уздигнут на висину која улива поштовање и покорност, и тај муж појавио се на висини, не као пакостан и смешан, већ као добар, прост и величанствен. То Вронски није могао а да не осети. Улоге се одједном изменише. Вронски је осећао његову впсину и своје унижење, његову праведност и своју неправедност. Он јеосетиода је муж био великодушан и у своме јаду, а он низак и ситничар у својој преварп. Али та свест о својој нискости пред овим човеком, кога је он неправедно презирао, била је тек мали део његовог јада. Он се сад осећао неисказано несрећан зато што је страст његова према Ани, која се, како му изгледаше, у последње време расхлађиваше, сад пак, кад је знао да ју је на свагда изгубио, постала јача пего икада дотле. Он ју је видео сву за време њене болести, познао је њену душу и учпнило му се да је никад дотле није волео. II сада, кад ју је познао, заволео, као што треба волети, он је био унижен пред њом и изгубио је на свагда, оставивши у њој замо срамну успомепу о себи. Најужаснији беше онај смешан, сраман ноложај, кад му Алексије Александрович одвајаше руке од његовог посрамљеног лица. Он је стајао на степеницама пред домом Карењиних као изгубљен и ннје зпао шта да ради. — Заповедате лн да узмем кола? — упита вратар. — Да, кола. Дошавши кући, после трију несаннх ноћи, Вронскн несвучеп леже нпчице па диван, склонпвшн руке и метнувшн главу па њих. Глава му беше тешка. Представе, успомене и најчудноватије мнсли са пеобичном брзнном н јасношћу мењале