Delo

16 Л Е Л О Вардара и шарене кућпце скопске. Нестаде свега што би год сећало на живот и слободу, већ изгледаше као да је какво црно, страшно, беживотно море наврело и уништило све, оставивши само по врховима планина, патње бриге, ропство и бол. Сељаци из оближњих места, збијени у гомиле напустише журно манастир у једва чујном жагору. Остали гости из даљих села запалише ватре по порти и дуго, дуго не могаху заспати понављајући по сто пута шта је ко видео и чуо. До поноћи манастир изумре. Ватре се погасише, а по собама утулише лампе. Свугде завлада мрак и тишина, ремећена тек лупњавом коња, преживањем волова привезаних за кола близу манастирске капије и жубором поточића који се сливаше од чесме из мирисне баште... Игуман са калуђерима пажљиво се беше искрао из конака и изашао у башту. Седећи на каменим степеницама око чесме шапатом су разговарали скоро пуна два сата о немилом догађају данашњем, ослушкујући кад ће се са горње стране појавити четници које очекиваху. — Добро је што избегоше одмах, —говорио је игуман мислећи на Дветка и Вујка. — Ама, брате, и ови наши греше много. Говори данас говори сутра: „Шишко није добар, Шишко је шпијун, утепајте га људи!“ — аја, неће ни да чују. Види само како се сада посилио. — Ачик, у очи, баш јуначки, ни пет ни шест. Криво ми што га немаше овде Раденко да га сад питам какав је његов смисао. Један млађи калуђер, коме се страх још не беше откравио, прекиде игумана питајући: да ли неће случајно и сутра апсити остале, који су данас измакли оку мудурову. — Па шта, нека апсе! — одговори игуман. Држаће нас месец, два и три по апсанама, па после хајд’ опет кући. Шта смо им ми криви? Још ноћас скупите и уредите ствари своје, спремите и увежите преобуке да не буде после: „Аман, помажите, шиљите ово, шиљите оно!“ Пазите да вас не отерају без поњаве, јер тамо нема где да легнеш, одоздо ти је земља и цигла а одозго смрад и прашина. Не шалите се да ма шта говорите о комитама, никоме под милим Богом. У апсани нису само они који мрзе Турке; а реч кад излети — као куршум. Пазите се добро. — Па зар није по арно да избегамо? — питаше онај младић који се био сав охладио од игуманових савета.