Delo

АНА КАРЕЊИНА 437 <је гледала данас? Не. А xohe ли Серјожа престати да мисли и распитује о двама мојим мужевима. А какав ћу нов ocehaj измислити између мене и Вронскога? Је ли могућна каква било, не cpeha већ, него само непатња? Не и не!“ одговори опа сад без најмањег колебања. „Немогућно је! Ми се животом разилазимо, ја стварам његову несрећу, он моју, и преиначити се не може ни он, ни ја. Сви су покушаји били учињени, завртањ је потпуно завијен. Да, просјакиња са дететом. Она мисли да је свет жали. Зар сви ми нисмо бачени у свет само зато да мрзимо јадан другога и да, према томе, мучимо и себе и друге? Гимназисти иду — смеју се. Серјожа?“ сети се она. „Мислила сам такође да сам га волела, и осећала сам милину од своје нежности према њему. А живела сам без њега, трампила сам га за другу љубав и нисам се жалила на ту трампу, док сам се задовољавала том љубављу“. II она се с одвратношћу сети онога што је називала том љубављу. И јасност, са којом је видела сад свој и свих људи живот, радоваше је. „Тако и ја, и Петар, и кочијаш Фјодор, и овај трговац, и сви они људи који живетамо дуж Волге, камо их зову ове објаве, и свуда, и свагда“, мишљаше она, кад је већ била пред ниском зградом нижегородске станице и кад јој на сусрет истрча станична послуга. — Заповедате ли до Обираловке? — рече Петар. Она сасвим беше заборавила камо и зашто иде, и једва је могла с великим напором да појми питање. — Да, — рече му она, пружајући новчаник с новцима, и узевши у руку малу црвену торбпцу, изађе из кола. Упутивши се кроз гомилу у чекаоницу прве класе, она се помало присећаше свих подробности свога положаја и оних одлука, између којих се колебала. II опет, час нада, час очајање почеше по старим болесним местима позлеђивати ране њеног измученог, страшно уздрхталог срца. Седећи на звездоликом дивану и очекујући полазак воза, она је, гледајући с одвратношћу на оне који улажаху и излажаху (свн су јој били одвратни) мислила час о томе како ће стићи на станицу, написатп му писмо и шта ће му написати, час о томе како се он сад жали матери (не разумевајући патње) на свој положај, и како ће она ући у собу и шта ће му рећи. Час је мислила о томе, како би живот могао бити још срећан, како га она воли и мрзи, и како јој страшно куца срце.