Delo

0 КАТАСТРУ 389 година, проучите темељно све, тек само паговештене: штете, тешкоће, невоље, замршене односе, гранпчне свађе, парнпце, уЗиства, потрице, штете због ирава службености, немаље по десних пољопривредних иутова, итд., — дакле проучите све данашње многоструке и испреплетене сметње нашем целокупном напредовању и кретању иу друштву и у држави; — па се затим истински удубите и у нроучавање свију користи, које ће нам Катастар неизоставно оспгурати, како у садашњости, тако и у будућности, и ја сам уверен, да када протеку тих 6—8 година, да ћете тада сви ви обавештенп бити и ностати прпсталице ове велике културне реорфме у нас, јер ја не бих желео, да се на нашу пнтелигенцију (јер је још само из ње понеки необавештен о огромним користима од Катастра) п после ових мојих речи могу ирименити речи Р. Charpentier-a у Hyđranlique agricole : „Mais, en ceci comme en toutes choses, le plus grand obstacle au progres a toujours 6te l’ignorance“, — штозначи: „Али н за ово, као и за све остало, највећа је препрека била и остаје незнање“. Та без Катастра ће сви културни народи и даље сматрати нашу Србију као некултурну државу, па и недостојну да уђе у ред осталпх културпих држава; — Катастар ће српски доиринети, да he и необавештени протпвници Катастара пелетети у више, — ако не у васпонске висине, — оно бар у висине вишега и темељнијега сазнања, те ће бар отуда, много боље моћи уочитп праве и неопходне потребе и народне и државне! Када се Катастар сврши, онда нам неће више нико смети ни изустити, а камо ли наштампати (види Assecuranz Jahrbuch А. Ehrenzvveig, Wien 1906. страпа 429) овакву квалпфикацију: „Die serbichen Unterthanen erfreuen sich eben noch einer Sorglosigkeit, die nicht gewohnt ist, nach dem Morgen zu fragen, und die, wie bei allen Volkern, deren geistige Cultur noch auf einer relativ niederen Stufe steht, sozusagen, von der Hand in den Mund lebt“. Ова жалосна квалификација нашега целокупнога живота и рада, па и паше бриге за будућност, гласи слободно преведена овако: Српски поданици живе још у оној блаженој базбрижности, која нпје навикла да пита, шта ће сутра бити, и која и чини, да онп. као што је случај код свију народа, којч се још налазе на релативно нижем ступњу умне културе, живе, управљајући ne по оној изрецн: „дан и комад“. Професор М. Ј. АндоновиБ. IIАCTABH'FiE СЕ