Delo

Е А С Т У П 59 и што се не може наћи нигде на другом месту; нешто једноставно у својој ругоби, не случајно већ обрађено временом. После тога, кад је већ био у неких осам кућа, није се вмше чудмо ни бојама одела ни дугачким шлеповима, ни јасно обојеним трацима, ни мрнарским костимима, ни густо намаза ним љубичастим образима; он је разумео да све то овде тако треба, јер ако би се ма једна од њих оденула, као остали свет, или ако би на зид обесили ваљан украс, опда би од тога могао настрадати оншти тон целог сокака. — Како се невешто продају! — мислио је он. — Зар не могу разумети да је порок само онда примамљив, кад је леп и кад се крије, кад има знаке доброчинства? Скромно црно одело, бледа лица, тужан осмех и сумрак силније дејствују, него та црвенкаста варка. Како су глупе! Кад оне саме не разумеју то, бар би гости требали да их поуче, шта ли... Девојкау пољском костиму, огппивеном белом кожом, нриђе му и седе до њега. — Симпатични гарави, зашто ви не играте? — упита она. — Зашто сте тако замншљени? — Зато што је досадно. — А ви ме почастите лафитом. Онда неће бити досадно. Васиљев ништа не одговорн. Поћута мало, па ,је уипта: — У колико сати идете да спавате? — У шест. — А кад устајеге? — Некад у два, а некад и у три. — А кад устанете, шта радите? — Пијемо каву, а у седам ручамо. — А шта ручате? — Обично... Супу или чорбу, бифтек, десерт. Наша ма* дам лепо издржава девојке. Али зашто ви све то нитате ? — Тек да говоримо о чему. А Васиљев је желео о многом чему да говори с девојком. Он је осећао силну жељу да дозна откуда је родом, јесу ли јој живи родитељи и знају ли да је она овде и како је дошла у ту кућу; да ли је весела и задовољна или тужна и опхрвана мрачним мислима, да ли се нада да кадгод изиђе из свог садашњег положаја?.. Али никако није умео да се сети, како да иочне и какав облик да да иитању, да се не би показао нескроман. Дуго је мислио, па напослетку запита: