Delo

АНТОНИС ВАН ДАЈК 103 баца, нозајмљена је. Она не оплођава, не подстиче живот. Он не припада кругу оних снажних индивидуалности, које су уметности указале нове путеве и отвориле јој нове хоризонте. Он никада није стављан напоредо са првима, али је, несумњиво, нрви међу уметницима другога реда. Поред краљевскога престола, са кога доминира Рубенс, стоји његова деликатна, нежна фигура као фигура каквога сјајнога прпнца. Целога свога живота он је подизао очи пут јачега од себе. Средина, у којој је ван Дајк одрастао и прве утиске добио, могла је бити од нресудна утицаја на његову уметност. Његов отац држаоје једну угледну радњу са свилом, а његова мајка беше изишла на глас са својих уметничких везова. Сачувана је једна анегдота, која прича, како је ова нежна, бледа жена последње недеље пред свој порођај на једној раскошној тканини везла хисторију чедне и непорочне Сузане. Ова би легенда хтела да истакне, како је сам случај наговестио, док је ван Дајк још у утроби мајке био, да he он постати уметник и да he се у својој уметности усхићавати сјајем и раскоши. Свакако нису могле бити безначајне импресије, које је ван Дајк као дечко у дућану свога оца свакодневно добијао. Најчешће су ту свраћале фине и отмене даме, чије би хаљине од свиле правиле познати шум при кретању и доносиле би са собом пријатну атмосферу од мириса, којима су биле намирисане. Док је његов отац лепу клпентелу своју услуживао са галантним осмејком на уснама, пао би по који поглед лепих госпа и на финога и бледога дечка, девојачки нежнога, који би збуњено поруменео, кад би се која од дама према њему показала нешто љубазнија. Сви су тада познавали овога дечка са плавим витицама и са крупним сањалачким очима који се увек облачио као какав принц и који је због тога веома падао у очи на улицама Антверпена. И његова уметност остала је отмена. У њој је увек доминирала извесна женска црта. Уз то се пред његовим сликама човеку нехотице стварају иредставе о мутноме сјају свилених тканина. Кроз цео свој живот ван Дајк се трудио, да остане у до* дпру са отменим светом. Још веома млад он је и у атељеу Рубенсову, као његов ученик, радије волео галантне разговоре са госпођом Рубенс, него ли друштво неотесаних шегрта. На свечаностима, које је Рубенс често ирнређивао у својој кући, ван Дајк је био веома запажена личност. Сви су се дивили његову необичну дару, да, занима друштво и да му пружи ра-