Delo

Д Е Л 0 1.44 бије онај део, којit одговара њеној сназн и њепим ннтересима. Са гледншта полнтичког морала ни у ком се случају не може осуђнватп ова тежња, а да се једновремено ue осудм и фрапцуска мароканска полптика, која има исте и цнљеве и срества. Копферепција у Алжезирасу је прпвремепо отклопила сукоб нзмеђу Француске п Немачке, расиравпвшн питање на тај начпп, што је утврдпла интегрнтет Марока, прогласила слободу трговине н равноправпост свих држава у том погледу, а иризнала Француској нека нзузетна права, специјалио право, да у марокапскпм прнстанпштима оргапизује жандармериску службу. То је право временом ограничепо и истнче му рок l. јапуара 1912. године. После конференције занимало је Мароко у три маха европско јавно мњење и у сва три случаја оиасност од сукоба Француске са Немачком cpehuo је отклоњена. II улазак француске војске у Казабланку 1907. године, и нроглас новог султана Мулај Хафида и пнтање о дезертерима француским, које је немачки конзул у Казабланки штитио, сва та питања повољно су раснрављепа попуштањем и лојалнопзћу немачке владе. То констатује сам Tardieu, тумачећи ово држање као неку врсту повлачења немачког. У ствари пак изгледа, да Немачка није хтела у тим ситнијим питањима да се ангажује, задржавајући право да другом, озбиљнијом приликом истакне своје нретензије. Таква припика као да се сад појавила. У Мароку је неред. Француска влада шаље трупе, које силом околности мењају постојеће стање. Истина француска влада је изјавила, да пе мисли изилазити из оквира Алжезираског уговора и да ће поштовати интегритет Марока и чувати султана, али тај интегритет биће на папиру само, а не и у ствари. Султан, који зависи и финансијски и у војном погледу од Француске, није оно, што је конференција у Алжезирасу утврдила. Отуда се у немачким политичким круговима опажа извесна нервозност, која је нашла израза и у службеној изјави немачке владе објављено.ј у Norddeutsche Allg. Zeitung. Немачка влада је задовољна уверавањима француског министра, да Француска нема освајачких намера у Мароку и да шаље трупе једино ради заштите Европљана и Султапа од иобуњеника, али сматра за потребно да изјави, да ће у случају повреде интегритета Марока и Немачка добити одрешене руке, да се управља по свом нахођењу и својим интересима. Ова доста непромишљена пзјава, бар у погледу њеног објављивања,