Delo

ПЕСМА С А СТЕПЕ Из „Чежња“. Бледа плоча сунца иза танких пређа Сетни одсеи баца на убоги крај. Пуца пуста степа без краја и међа; хладан ветар пири као уздисај. Хладан ветар пири и на крил’ма носи балалајке ситне дрхтав, трзав глас: „0 ти красно чедо, ситних ногу ббси, као у Русаљке витак је твој стас!“ Пева блеђан момак. Испод тамних веђа пламте до два ока као бакље две. Његова је песма без краја и међа к’о и љубав, с које срце мре. Ал’ у дпвног чеда бпстре очи, плаве, непомично у даљ пусту гледају. Као златна свила, са малене главе, низ рамена гола, косе падају. „Рањавају очи твоје као стреле, твоја ситна уста слатка су к’о мед; као снег су твоје нежне груди беле“. Пева гарав момак и гледа је блед. Ал’ њезине очи, испод златних веђа, татне су и хладне к’о оштрице две. Пуца пуста степа без краја и међа, У даљини сивој песма умире. У Трогиру, фебруара 1911. Рикард Николић. Дело, књ. 59. 12