Delo

ИЗ ИСТОРИЈЕ ДЕВОЈАЧКИХ СРЕДЊИХ ШКОЛА 205 Еоје им тако лепо стоји“, изречене су и оцене. Превасходне су ученице биле „господичне“ Драга Пчеларова, Емилија Симоновићева, Катарина Спаспћева, Ана Костићева, Савка Милосављевићева, Љубица Бранковићева, Катарипа Кумапудина, Катарина Андрејевићева, Љубица Јовановићева, Анастасија Антулина, Султана Тоскићева, Софија Спасићева, Магдалина Пајовићева. Христина Маринковићева и Марија Хаџи-Томина. Завод је био до Ђурђев-дана 1859 године у тој нстој кући на Сави, а те године од 1 маја, пресели се у кућу инжпњера Цермана. Доцнпје, кад овај Церман умре, његова жена, којаје била врло образована Немица, прими се за наставницу за немачки језик у Шпачековом заводу па доцније, кад је Шпачек напустио завод, преда га њој, пошто је њена и кућа била. Тако је постао онај Церманкпн завод, којп је постојао све до наших дапа. Године 1859, нојавио се још један нов девојачки завод. Отворила га је Марпја Пулавска, бивша жена Пулавског, чиновника француског консулата којега су прозвали Тефик зато што је леио говорио турски. По томе имену се и сам завод звао „Тефиковичин завод“. Овај Пулавски - Тефик има читаву своју исторпју. Он је као чиновник француског консулата на свој пасош превео Кошутовицу п њену децу, када је ова бежала преко Србпје. Тефик је и сам имао у Цариграду неког даљног рођака пашу (потурчењака из пољске емиграције) који га позове себи, те он оде. Тамо је пропао и мало доцније умро, а Тефиковица се са ћерком врати у Београд. Тефиковица се доцније преудала за Пола Слотвинскога, чиновника у железничкој благајници у министарству финансије а њена кћи, много доцније уда се за д-р Лазу Стефановића, оца данашњег секретара минис-тарства иностраних дела Драг. Стефановића. Кад се Тефиковица вратила из Цариграда, министар Матић је први поче саветовати да, као школована и образована жена, отвори иансион. Матић и Магазиновић чак је помогну новчано и у стварима, те она и отпоче рад. Њен завод је био у Абаџијској чаршији, у кући пок. Ленке Нешићке, пуковниковице. За тим је био у Космајској улици у кући Симона Клисара, па на Врачару и у Балканској улици, у кући једног калдрмџије, иреко нута Бајлона. Паставпицп и наставнице у томе заводу били су: Марија