Delo

Г Р И Ф о с Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна' као море, разблудна ко змија*, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре^. И сиктању твоме мој грч бола нрија. Одлази, о страсна царице сатира, И сажежи косе и разгубај усне, , И разлупај мрамор нимфиских кумира, II рашчупај недра крв на њпх да пљусне.. Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Грпзем сама себе и јаучем, дбк те Осећам, где пијеш моје мушке рси. Измрвљен и крвав, а пијан од злбсти, Ја осећам : понор очију ме гута, А tboi луди танац прожима ми косги, Твој ниобски осмех мозак ми полута. Целовом би једним спржила ме цела, Испила сву младост и дрхтање сбка, Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока. Ај, чупао бих ти усне, врат и очи, Смрвљену до смрти засуо те блатом, На надгробној твојој урезао нлочи Грифоса праћепа керувимским јатом; Великом и страшном клетвом из дубина. Мртву бих те клео луд од очајања,