Delo

ПРОБУЂЕНИ ЖИВОТ (иб циклуса „Мртве Сенке“) Сунце нозне јесенп ннје се ннгде видело. Сухо, оловно небо спустило се као огромно звоно и притискало, тиштало душу. По неки заостали лист откидао се, падао, лелујао. Било је хладно. Лела је гледала кроз нрозор. Л>уди су се тромо вукли, натмурених лица. Једни су пролазили не обзирући се ни на кога, други застајкивали и поздрављали се, неки су се опет свађали. На свима њима она је видела тужан, сломљен израз. Ако је ко био насмејан, она је то тумачила да је или усиљено или болно: а човек често смехом прикрива плач. „Заппо је то тако? — питала се она, — зашто? Да ли ми се то само тако чини, што исто и сама осећам?“ Натуштено небо. Киша, најпре ситна, ромиња, па свејача и јача. Тек што је Лела села на диван, а Јован собар, увек глатко избријана, млада лица, уђе и пријави. — Г-ђа Петровићка. Њој сину лице. Долази јој Јела, другарица из детињства, коју није видела ево већ три месеца. Кад гошћа уђе, загрлпше се и пољубише. — Дошла сам јуче, и ево ме одмах, — рече Јела и засија се. — Хвала ти. — Хтела сам да ти нишем, али нисам могла. Знаш и сама како је на путу. После тога проводи, леп живот... Чим сам, Лело, нешто лепо видела, одмах сам зажалила што и ти ниси са мном.