Delo

ПРОБУЂЕНИ ЖИВОТ 251 невољно, испод прстију губљаху се запаљиве наде, варљива cpeha, снови о боју, светској власти, изгубише се набујале жеље и умуче бојна труба, — а на место утонулих тонова јавише се акорди Бетовнови из Егмонта. И Кларица умираше, љубљена али немилована. Они као да долажаху из некнх непознатих дубина, долина плача, и заокругљени допираху јој до ушију. Изумираху, преплитаху се, сливаху у јецај, уздах, ропац. Њихово тихо дисање, замирање, потресоше јој груди и она канда осети своју смрт. Дизаху се у химни пут небеса, отвараху рајске двери невиној души, враћаху се да зајецају с новом снагом за промашеним животом. Они изазваше смрт и проговорише њеним страшним крезубим устима. И то беше тихо, нечујно и некако интимно, да јој у уху трепташе дивно ишчезли тон и гоњаше је на сузе. Она као да оплакиваше себе. Гроб је живот. Из мртвих акорда јављаху се нарицаљке, молитве она лепо чу плач — и све се мешаше у мртво, заспало губљење, умирање. Последњи талас одби се, рашири, сад слаби, слаби и — ишчезну. Мртво, Мрак... Она се закашља. И лепо гледаше, где јој се смрт приближава, смрт грозна, неумитна, туберкулозна. А она знађаше за муке такве смрти. Она, рек’ би осећаше да јој је празно а ипак тешко у грудима, да јој шуште плућни мехови, и да јој је су крвица с пљувачком у устима. И угледа себе већ закопану, дубоко, осамљену, али мирну. А живот? — Хоћу да га проживим, да бих се плашила смрти. Остави клавир и, јако узбуђена, оде у салон. Ватра је пуцкарала. Гледала је у пећ чија је разблудна светлост обузимала све. Врати јој се мисао о животу, о матери, и осети неку ватру у телу, жмарце, језу. Задрхта. Тако јој је долазило само ноћу, док је била млађа, једра. Видевши нехотице дајој јесукња задигнута готово преко колена, да се лепо видела свилена плава подвеза, она нађе да јој је нога необично лепа, правилно изрезана. Сад као дошла лепша, много лепша, пунија. Она се примаче решетци од пећи, не би ли јејош више загрејала, јер јој је та топлина пријала. Свестје остављаше.., Опружи се на дивану дршћући. Пренеее се у снове луде, безумне, какви се само бесних, узнемирених ноћи јављају, и, не знајући шта чини, зазвони. У изгубљеном мозгу била је само једна реч: Живота! Пљусак. Новак Животић.