Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА РОМАН МАТИЛДЕ СЕРАО — НАСТАВАК Студен, готово зимски ветар дувао је то после подне на измаку септембра кроз римске улице, а натмурено небо беше се једним густим, сивим облаком спустило над цркву у Диоклецијановим Термама. Мали колути од прашине ковитлали су се у правцу старог Рима, а из вртова предграђских летњиковаца, са дрвећа у скверовима падало је лишће које је ветар разносио. Човек, који се враћао с педалеког пута, дрхтао је од хладпоће, пролазећи журним корацпма кроз ону кратку уличицу што раздваја железннчку станицу од пијаце Санта Марија Мађоре. Дрхтавица му је била толико јака, да није могла долазити од студеног ветра, који је повијао водене млазеве Рутелијевог водоскока и фијукао кроз високе тремове храма. Покрај све његове одважности, покрај све неодољиве одважности, којом је, како је он то знао, била обдарена душа Марије Гваско, њега је ипак обузимала нека потмула бојазан, бојазан од садашњег часа, бојазан од часа који ће наступити. Марко Фиоре је осећао ону ледену страву, што наступа у животу многог човека када му се учини, да су га надвладале непријатељске силе, које су у њему и око њега. Али ипак ни часа се није снебивао, када је улазио у мали летњиковац, којије окружавао узани појас од зеленила и пред којим беше мали стаклени врт пун цвећа. Ишао је сав стрепећи, али одлучним кораком, у сусрет својој судбини. Само јака вера у срце Марије Гваско, вера, која је преживела