Delo

•282 Д Е Л 0 Иа онда, Мари, па опда — клнкпу он — зашто је све свршено. — За то — промрмља она загонетно. — Ја сам бно рад да те волим целог живота, Марнја, ја те волпм страсно! — А то не може бнти! Не може. Љубав не траје целог живота. Жпвот је тако дуг! Љубав је тако кратка! — Како је то тужно, Марнја, како је то тужно! Ја се нећу никада утешптп ! ЧЈ II она, која је дотле одговарала озбиљно, наједаннут сва задрхта. — Ни ја се нећу утешптн никада, Марко, никада! Оиет су ућутали, погруженп и утучени кобношћу својпх осећања, као да их је растављао неки гвоздени зид, као да им је раздвајао душе, те нису кадри да нређу преко њега или да га сруше, нпсу кадри да једно друго утеше. Па онда осећалп су н бреме времена, које је тромо клизило изнад њихових глава, и ону смртну досаду што се међу њих увлачила, докле су водили тај дотле некорисни разговор. Он је схватао да су узалудне све те сузе, да су узалудне све речи, и као да га је жнвот гонио, диже он очи, ногледа је и упита: — Шта да чинимо, Марија? — Своју дужност — одговори она озбиљно. — Према коме да испуњавамо дужност, Марпја? Према чему? — Ми морамо да испунимо дужност, пре свега, нрема себи самима, Марко. А та је дужност, да жпвимо у истини и слободи душе. Пошто је љубав прошла, Марко, не лажимо се више. Растанимо се! — Зар на вечно, Мари? — На вечно, Марко. — Зар те ја нећу више видети, пријатељице моја? — Ја те нећу тражити; ти нећеш мене тражити; клонићемо се, па могућности, по дужности, једно другога. — То је и сувише сурово, Марија. — Да, и сувише је сурово, али тако мора бити. — Ја ћу много патити, јер си ми ти покрај страсти, покрај љубави, премила. — Ти си менп бескрајно премио, пријатељу мој — одговори она дубоким гласом, помућеним од туге — али тако мора бити.