Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 303 •смерности, смерности жене, која не може проклињати грех, јер га је волела и обожавала, али која хоће да утире сузе оних што плачу, што, на правди Бога, нате због тога греха; која хоће да се жртвује да друге утеши, да другп забораве патње и болове. И сва она била је сушта смерност; и тражила је опроштење учињенпх грехова и нудила је за то опроштење сву оданост своје душе, цео свој живот. Све просторије Гваскове куће биле суосветљене; али чинило се да су празне и неме. У пространом предсобљу од изрезаног угаситог дрвета оставише слуга и служавка, као на уговорени знак, своју господарицу и упутише се у друга одељења. Остала је сама у том предсобљу; дрхтавица јој се појачала и учинило јој се да ће пасти. Где беше, дакле, Емилио, њен муж и њен судија, њен муж и њена жртва, који није имао снаге да. је дочека на станици и којегаје мислила да затече бар на прагу њихових одељења? Напреже сву своју снагу и прође најпре кроз једну, затим кроз другу собу, — обе празне; празан беше и будоар, њен јасно осветљени будоар. Где ли, дакле, беше он. где ли беше Емилио Гваско? Чудна мисао сину јој у глави, n она је прихвати и одмах затим одбаци; јер је угледала, кроз једна отворена врата, свога мужа, Емилија Гваска, у његовој књижници, где седи за својим столом и држи у руци новине, које није читао. Та соба била је слабије осветљена од других, лампе су имале зелене штитове; али све да ју је осветљавало и сунце, Марија Гваско не би била нпшта видела, толико су биле засењене њене очи, толико збуњена њена чула. Она се, међутим, приближавала том човеку, који ју је очекивао ту, у тој забаченој соби, где беху сами, који ју је ћутећи гледао како му прилази, очекујући од ње праву реч. И, покрај све своје страховите дрхтавице, скрушена, пуна срдачног кајања, она му се обрати, оборене главе, исиружених руку, у неисказаној понизности: — Емилио, молим те да ми опростиш. И премда не беше клекнула, премда се не беше прострла на земљу, њена душа је пала ничице преда њ, и очекивала је опроштај, реч која ослобађа, чин који све брише, покрет који спасава. Не гледајући га, жена се беше сва претвоtpiKTa у ухо. — Праштам ти, Марија — рече човек. Марија диже очи и управи их на Емилиа, посматраше му