Delo

454 Д Е Л 0 степепе Оркањипе Лође, нод кнп Јуднте, која је управила очн небу, држећи у рукама одсечепу Холоферпову главу; треба гледати иреда се, па ппјацу дела Сињорија, и све визнје изићи ће иред очи опоме ко уме да сања... — Какве визије? Какви спови? — упита она хладпо, играјући се са својим златним лапчпћем. Марко је погледа, мало зачуђен. — Зар ти пикада не сањаш, мала Виторпја? — уннта је он мало подругљнво. — Никада — одговори она сухопарно. — Чак ни о мени, када нисам овде? — И глас му је био још подругљивији. — Када ниси ту, чекам те, ништа више — промрмља она. — Није Бог зна шта; али не мари ништа! — и прсну у грохотан смех. Она обори трепавице, као што је чипила свагда кад год би хтела да прикрије своје помућене очи, и стиште нежне усне као и увек, кад год би хтела да јој се не измакне нп једна реч; и то је учинила тако, да расејани човек то није ни опазио. — Зар нећеш цвеће да метнеш у воду? Не волиш зар цвеће? — упита је, вративши се на свој први разговор. — Сад ћу, сад — одговори она. II полако узе цвеће, раздреши га и, готово не гледајући, стаде га механичким покретима руку разастирати по столу. — Једанаест сахати — рече он, погледавши у часовник баш бих волео да се мало одморим; тако сам уморан! Ово је, мора бити, умор од пролећа. — Иди, па проспавај мало; још сахат и по има до доручка — одговори Виторија, не окренувши се. — Зар ти ниси уморна! — Не. Ја нисам излазила. — Истина је. Зар тебе пролеће не замара? — Не. — Ја се осећам исцрпен — додаде он. — Идем да легнем. А ти? Шта ћеш ти да радиш? — Писаћу кући. — Браво! Пиши и за мене. Кажи све, мала Виторија. — Ти ниси никако ником писао, Марко — рећи ће она. — Лен сам да пишем писма, мала Виторија. — Јеси ли увек био такав? — упита га она.