Delo

458 Д Е Л 0 II самртио бледнло облн јој лнце, пошто се једиом усуднла да каже своју тајиу мисао; потом јој лнце иорумони, а очн се наводннше сузама. Ако је само то — рече полако Марко Фиоре — лако ћемо. Отнћп ћемо н Elisće Palace. — Хвала — рече она — хвала. Не усуђиваше се да му иружи руку, јер с.у били у великој дворнпци „Хотел Милана“, у коју су путнпци непрестано улазили н нз њеЈ излазили, те је свак у пролазу погледао на тај лепн, драженси пар, а нарочито на илаву и румену жену, чија је пежна лепота у свакој црти била примамљива. — А у Паризу — иоче он опет — каквим животом мислиш да живпш, Виторија? — Ах, то не знам! - одговори она ведро. — Још дететом слушала сам о том чаробном и опасном граду, али нико мн није причао о њему пешто одређено. Знаш већ да нас девојке у Риму одржавају у пезнању? И ти мене Марко мораш понекад сматрати као веома глупу! — Ја ћу ти сада у пеколико речи казати, како се у Парпзу за десет до петнаест дана може живети на два начина. Ти знаш да ми тамо имамо рођака и пријатеља; знаш добро да је наше венчање објављено у листу „Фигаро“ и „Голоа“; зпаш да су из Рима послате позивнице у половину света; и напослетку сви знају, да ми сутра путујемо у Париз. Схваташ ли ти сад важност овога што ти ја говорим? — прекиде он свечано свој говор. — Схватам потнуно — одговори она смешећи се и повлађујући му. — Слушај онда даље. У Паризу живп моја баба, баба свију Фиореа, укратко, баба целе породице, баба, коју ми поштујемо и високо ценимо, којој ће бити, чини ми се, осамдесет година. То је водјвоткиња од Алтомонте, легитимисткиња, којаје себе пре четрдесет година прогнала из Иатлије, femme terrible, којом су нас децу застрашавали ноћу, када не бисмо могли заспати... — Ох Боже! — узвикну она, смешећи се. — Дакле, мила моја Виторија Фиоре, цвете над цвећем, као што рече онај песник из Спела приликом нашег венчања, има један, први метод за живљење у Паризу, а то је овај: доћи тамо званично, упутитп молбу војвоткињи од Алтомонте, да нам допусти да јој пољубимо руку, јавити о доласку свима ујацима,