Delo

СЛЕПИ МИШ 69 једаред промуклим гласом Михаило Петковић, повуче неколико димова из цигарете, која му осветли за часак лице. — Па... једнога дана нестаде и ње... Заврши тупим гласом, и осетивши како му нешто у грудима тупо одјекну, склони се од прозора и приђе чак вратима. Настас Илић опази да су у очима Михаила Иетковића навреле сузе, и да му учитељ није казао колико је препатио, те стога заборави на свој првашњи страх и виде, на своје велико изненађење, како се и његове очи полако влаже од суза. — Па ипак, — зачу се једва чујни глас Михаила Петковића, који је говорио прилазећи уморнпм и плашљивим кораком прозору, — живот је за све подједнак и за све будалаштина!... Питање је само: има ли потребе, да сносимо мирно и стрнељиво све оно што нам он набацује на плећа и да очекујемо тај крај, који нам неминовно мора доћи?.. Чим заврши окрете нагло главу ка Настасу РГлићу, загледа се у њ својим малим очицама и закикота се тресући се целим телом. Затим се, окренувши се прозору, као да се нечега сетио, наже надањ, задрхта целим телом, и Настас Илић, на свој велики ужас, виде како се учитељева крива леђа и дуге ноге изгубише иза прозора у мраку!... — Гле!... Оде слепи миш! — прошапутао је Настас Илић. Одмах затим чуо је како нека тешка маса паде на тле... Затим се зачу једап тежак, болни уздах и све заћута... * * * Кад је Настас Плић истрчао напоље, затекао је, поред леша Михаила Петковића, вратара који је својим пискавим и женским гласом викао за помоћ. Учитељ је лежао пресамићен на пола са отвореним и избуљеним очицама, бркови су му били одлепљени од доње усне, која је била сва крвава, а испод њих вирела су два низа ситних и црних зубнћа... 6 марта, 1911 годпае, С. Д. Тодорић. У Београду