Delo
50 Д Е Л 0 — Заиста не; нпти се за такву једну може знати, пошто она и не постоји. — Мислим, да си као летописац и мудрац свакако посвећен и у окултну науку погађања мисли? — Но нашто то сад? упита старац зачуђено. Ја седох крај њега, приближих лице своје ка лицу његову и днгох лампу тако, како би нас најбоље осветлила. — Погледај ме у очи, рекох му тада, у мисао ме моју погледај, старче, и реци, шта видиш! После кратке иаузе проговори старац, сав блед и дршћући и гурајући лампу од себе: — Видим оно што и ти видиш. Из велике етарне висине впдим једну планету сву потопљену у крв. Из те крвн искачу на површину главе људске као клобуци из кључале воде. Видим... гле, видим између осталих и моју и твоју главу једну до друге! По твојој мисли то је наша планета; она је краљица крвавија од краљице Паломиде, јер она се боји крвљу свеколике деце своје. Крв, у којој је ја видим сад обучену, јесте крв проливена на њој од почетка историје људи. Та се крв не види на њој увек у толикој количини, јер она се постепено отаче и брзо усише још увек довољно ненатопљеним, жедним олтаром земљиним. То је, мислиш ти, летоиис света, који не застарева и који се никад не гтади. Грозна мисао! Иди, иди од мене, непознатн човече! — Дакле, и теби сам непознат? Значи и ти ми не можеш помоћи у ношењу ове мисли? Идем, идем, старче; опрости, ја ћу је и одсад сам носити, сам подносити, као и досад. Стрчах на поток, јер ме страшна жеђ мораше. У трчању згазих једно клупче змија и поремети им пир љубавни. Силно се шиштање осу за мном, као обично иза сваког поремећеног пира љубавног, али ја се и не обазрех. Насмејах се само, кад помислих, како су се многп отровни вратови испружили за мном, шиштећи стару песму освете. И у кикоту стрмоглавце се сјурих у долину, ка потоку. Нагох се да пнјем. Но у том моменту показа ми се некакво туђе лице из воде. — Шта? упитах ја смејући се. Ти би желео, да ја најнре замутим воду, као камила, па онда да пијем! Не, ја нисам привикао пити мутну воду.