Delo

12 Д Е Л О става нагога тела славила своје триумфе, наступала најоштрија реакција. Религија би се увек умешала као чуварка морала. Црква би загрмела својом анатемом на непријатеље наравствености. Тежње за представом Нагога нису, пак, никада престајале, и ако су долазиле у опреку са црквом. Лука Сињорели, као доцније Микеланђело, беше гако страсно наклоњен представљању нагога тела, да се нагом човечјом фигуром служио чак за чисто декоративне сврхе. Човек, који за насилну смрт свога младога сина нађе утехе у томе, што прецрта до најситнијих детаља наго мртво тело синовље, ишао је у својој пасији према представи нагога дотле, да он своје фигуре покаткад не лиши само њихова одела, него и њихове косе. Све оно нгго би ■сметало упознавању чистих форама човечјега тела морало је бити уклоњено. Ових тежња за представом Нагога било је и другде. И баш онда, кад ове тежње беху достигле свој врхунац, појави се моћна фигура у лицу доминиканскога монаха Ђиролама Савонароле са громовном проповеди против изопачености у моралу и у животу. У почетку епохе Медичиа нико није мислио на небо, на пургаторијум и на пакао. У најшаренијим бојама ређали су се једно за другим турнири, карневалске процесије, светковине сваке врсте. Ну за неколико месеца пламене прсповеди суморнога доминиканца са иредикаонице у катедрали фирентинској изменише све из основа. Религиозни делириум обузе масу као негда за време крстоносних ратова. Медичи бивају изгнани. Исус Христос бива проглашен за краља народа фирентинскога, а Савонарола за његова намесника. На „ломачу таштина“, која беше подигнута ка Piazza della Signoria отмене госпе ставише све своје луксузне ствари, посипајући своју косу пепелом, а уметници сва своја дела, чија садржина не беше у складу са строгом религиозношћу. Такојеза једно време пресечен полет тежњама за профаним и за представом Нагога. Ну, као што је познато, времена се врло брзо променише и пламен ломаче прогута самога Савонаролу. После овога краткога доба реакције доживе представљање наге фигуре свој златни век. У XVI веку слави оно своје највеће триумфе. Ваља се само сетити Ђорђона, Тицијана, Коређа, Микеланђела и других. Ну ни овоме покрету не би суђено, да се учврсти за читава столећа. Опет се Црква и Света Инквизиција окомише на њега. Реакција, која сада следује, обухвата уметност периоде Барока. Може се рећи, да је са Микеланђелом прохујала и Vita Nuova Италије. Пролеће, како је