Delo

304 Д Е Л О Нема сумње да овде има зараде за некога, али далеко је од тога, да ту има какве користи за Немачку као целину, и факт је, да немачке колоније још увек коштају Царство много више него што његови поједини грађани могу од њих трговином да надокнаде. Пре свега Царска Благајна мора годишње да одваја суму од 21.000.000 динара да 5и покрила дефиците колонијалне администрације. Ова се сума истина брзо смањује али је ранијих година била апсурдно несразмерна са ма каквим користима које су колоније давале, и она је за 1911 годину расподељена овако: Источна Африка 2.925.000 дињ Камерун 2.900.000 ,„ Того

Југозападна Африка 14.250.000 Нова Гинеја 750.000 „ Океанска Острва 175.000 „ Самоа Свега 21.000.000 дин. И то још није све, што Немачку кошта њена колонијална политика. Остављајући на страну трошкове који се покривају из редовних прихода, Немачка дугује 475.000.000 динара, које је била узајмила за угушивање устанака у Источној и Југозападној Африци на коју се суму плаћа интерес. У последње време постао је обичај у Немачкој, да се наглашује важност колонија као извор тропског сировог материала од кога је, разуме се, памук најважнији за домаћу индустрију. Из немачких статистичких података видимо, да је 1910 године Немачка увезла сировог памука за 700.000.000 динара, од којих 695.000.000 динара пада на увоз из Североамеричких Сједињених Држава, Индије, Египта, Холандских колонија у Индијском Океану, Кине и Мале Азије. Кад овај факт знамо, онда можемо да оценимо какав је онај колонијалан ентузијазам оних Немаца, који верују, да ће Немачку у набављању сировог памука њене колоније једног дана начинити независном од страних земаља. Може бити; али горњи бројеви нам не дају да тај дан предвидимо, поред свих великих напора које немачка влада чини, да у својим колонијама подстиче обрађивање памука. Ситуација се за Немачку може да сведе у неколико речи: док су колоније за све остале силе, чак и за Белгију, Холандију и Португалију, земље не веће од Србије, извор богаства и бла-