Delo

404 Д Е Л О рије без мернога прелази непосредно на категорије рефлексионих одредаба. Ми ћемо у следећем излагати категорије суштине по великој Логици. Категорија суштине јавља се у три облика, као : 1. рефлексија у себи (Reflexion in sich selbst), 2. појава (Erscheinung) и 3. стварност (Wirklichhkeit). Суштина се најпре појављује у себи, за тим се суштина одваја од своје појаве, суштина постаје унутрашња подлога појаве, и на послетку суштина прелази потпуно у појаву, она се без остатка реализира у појави. Категорију рефлексије у себи дели Хегел на ове три специјалне категорије: 1. привид (Schein), 2. рефлексионе одредбе (Reflexionsbestimmungen) и 3. разлог (Grund). При прелазу од бића ка суштини јавља се суштина најпре као чиста негација бића, као уништено биће, као биће које још пије суштина у позитивном смислу, као биће без суштине (wesenloses Sein), као привид. У Историји филозофије категорију привида заступа скептицизам. На категорији привида не може се остати. Привид мора ући у саму суштину, суштина се мора рефлектирати у самој себи, чиме постоју рефлексионе одредбе. И категорија рефлексионих одредаба дели се на троје: 1. идентитет (Identitat), 2. разлика (Unterschied), 3. противречност (Widerspruch). Тиме што суштина у привиду негира биће, она мора даље негирати саму ову негацију, и тиме ставити себе у форми чисте негације негације т. ј. у форми индетитета са собом. На тај начин се индентитет јавља као једна специјална категорија суштине, као један специјални ступањ у дијалектичком процесу апсолутне идеје. Како су одредбе апсолутне идеје у исто доба и одредбе свега што егзистира, то се по Хегелу с истим правом са којим се категорија идентитета у тако званом ставу идентитета (А = А) изражава као општи предикат сваке ствари, и свака друга категорија може учинити садржином једног закона мишљења („све је нешто“, „све је ништа“ и т. д.). Осим тога идентитет става из,ентитета по Хегелу је апстрактни идентитет разума, док идентитет ума садржи разлику у себи. Даље примећује Хегел, да по ставу идентитета, који се сматра за основ мишљења, у ствари нико не мисли, јер се иначе мишљење не би могло покренуги с места. По томе ставу били би, како вели Хегел, могући само ставови као што су: човек је човек, биљка је биљка, и т. д.