Delo

МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ 45 изводи се до краја мисао Андраши-а, да се онемогући образовање јаче српске државе. На овоме једногласно усвојеном темељу Аустро-Угарска и ако не довољно смишљено политички, ствара и друге препоне, које су имале не само да онемогуће макар и делимично наше народно уједињење, него да још онемогуће независни политички опстанак двеју малених српских кнежевина, као што ћемо видети доцније. Узимајући кључ нашега народнога питања Босну и Херцеговину — у своје руке она у исто време окива Србију „непримљеним правима“ у Новопазарском Санџаку, а Црну Гору „правом заштите“ њене поморске трговине и „бригама“ о њеним приморским лукама. Изгледало је, да се даље нема куд ићи у предрешавању и решавању српскога питања. Али Аустрија није била сигурна. Оно што нису знали руски политичари — одлично су знали аустриски: они су знали цену српскога народа као заштитника својих народних права. Знали су они, да без наслона на Русију не могу одржати оно што су неправо стекли. С друге стране изгледало је, да је својим држањем према Русији за време њенога рата с Турском Русија испила до дна горчину аустријскога варања. После Вилагоша, кад је на несрећу свију Словена, Западних и Јужних, Русија спасла Аустрију дошао је Кримски Рат, у коме је та иста Аустрија, под истим царем, одиграла колико опасну по Русију толико и одвратну, чак и с гледишта политичкога морала, улогу. И после знамените изјаве цара Николе I о овом аустриском вероломству, која је напомињала грозну освету, доглавници Александра II поверовали су били аустриским политичарима. Али ови су политичари, опет под истим царем, и после Пештанске Конвенције грубо преварили Русију. При крају рата Аустро-Угарска не само што је променила била свој „пријатељски неутралитет“, који је била продала за Босну и Херцеговину, у непријатељски, него је нудила Енглеској и ратни савез противу Русије. Изгледа да је ово било довољно да се бар после Берлинскога Конгреса пробуди руска дипломација, на коју је руско јавно мњење, оличено у највиђенијим људима, (Аксаков Достојевски и Градовски) бацало дрвље и камење. Али је све било узалуд. Одвратни и опасни по све народе, велике и мале, црни вео дипломатске тајне омогућивао је кнезу Горчакову да до краја изведе антисловенску политику. Још за време Берлинскога Конгреса био је склопљен тајни