Delo

МИЛОРД Елиза Ожешкова — СВРШЕТАК Није питала за име, јер јој оно ништа не би казало. Из света у коме је он живео она није познавала никога. Милорд је сам једном шануо мајци: — Казаћу вам, али ником да не кажете. Удварам се госпођици Пелагији Морској. Мати јој је затуцана аристократка али отац и брат не воде рачуна о тим глупостима и предрасудама... уз то сама девојка... — Воли те, разуме се .. како те не би волела... врло добро... Хвала свемогућем Богу!.. Оженићеш се, ону ћеш кућу продати па ћеш за своје и женине новце купити пољско добро, а мени ћеш допустити да проживим свој век у овој старој... Милорд је пољуби у руку. — Што је моје и ваше је — одговори — можете живети и са нама на селу, ако хоћете. Дирковица одрече главом. —- Нећу, драги, нећу. Овде сам научила. У осталом ти ћеш бити поседник, велики господин... твоја је женица од високога рода... Мама грађанка... можда би вас брукала пред светом... Не, драги! Ја ћу остати овде, да чувам кућу и башту твојих предака... А ти ћеш ме понекад походити и довести децу у колима... Но ако кадгод хтеднете, ја ћу вам доћи, на коју недељу, да са нагледам ваше среће и вашега господства... па после опет да се вратим својој кући и са мојом добром Људвисом — о, ти и не знаш како добром — да се разговарам о кнезу моме, и о мојој кнегињи, и о унучићима — кнежићима... жени се ти само, жени што пре, јер ми је мало потешко сачекати тај срећни час.