Delo

М И Л 0 Р д 49 клекнуо из далека на једно колено, девојачко се око могло на њему задржати с наклоношћу, и за дуго... По Милордовом одласку угаси се стеаринска свећа у сребрном свећњаку, угаси се ватра, нестане са стола свежега хлеба и самовара, а у опет мрачној и хладној соби Дирковица, немајући више лана за предење, разапиње на чекрк давно опредену пређу и, мотајући је при светлости лојанице, почиње да певуши., Сад је певушила само онда кад се нагледа сина. Могло би се рећи да је неки зрачак из његових сјајних очију прелазио у њено срце и будио у њему, данас успавану, стару њену веселост„ Али њен глас, још недавно снажан и звонак, тако је ослабио и изгубио звучност, да га је скоро загушивао звук чекрка, са којим се, као други тон истога акорда, мешало једнолико предење жутога мачка, заспалога на банку од пећи. Тако прође зима. Првога пролећнога дана, још влажнога али већ топлога, Дирковица уђе у башту. Кад је ишла по стазицама, сусетка столарка, погледавши кроз прозор, рече мужу: како је остарила зимус наша газдарица, много је остарила! И тако брзо! Доиста, тек сад, кад ју је облила бледожута светлост мартовскога сунца, могло се јасно видети да јој је коса, недавно још проседа, постала скоро сасвим бела, а очи јој упале дубоко испод високога, лепога чела, које је пожутело и покрило се масом ситних бора. Образи јој смршали и пожутели, а усне, и пре још увеле, имале су израз мирне, али као прирасле за њих туге. Ишла је врло лагано, изнемоглим ходом. Надносила се као и пре над жбуње, али с видљивим напором; а кад је дигнуте главе разгледала гране на дрвећу, очи су јој жмиркале, као у људи који су дуго живели у помрчини и одвикли се од светлости. Почела је, као свакад с пролећа, да сеје, сади и копа. На томе послу затече је једном Милорд. Ретко је он долазио мајци дању, и већ је одавно није видео друкчије но у соби полумрачној а полуосветљеној сјајним блеском ватре. Он уђе у башту, и осврћући се око себе, викну: — Мамице! Кад се она, одазвавши се весело и опет снажно: „Ево ме, сине, ево!“ појави из већ густога зеленила огрозовога жбуна и пође к њему што је најбрже могла, он стаде, и са неким непријатним чуђењем поче да је гледа. Дело, књ. 64. 4