Delo

176 Д Е Л О концесије, па су чак истакли и немачку заставу. Агадир је међутим врло погодна лука за поморску базу. На сва ова питања немачки амбасадор није одговорио ни јасно ни одређено. Он се ограничио на изјаву да Немачка нема намеру да вређа права Велике Британије. Она не увиђа да се упућивањем ратне лађе у Агадир могу вређати енглеска права. Ми имамо права, настављао је немачки амбасадор, да штитимо своје поданике. Ако Француска не прима наше предлоге о Конгу, значи да њој није стало много до неспреченог вршења права у Мароку, на које иначе она нема право. Кад је таква ствар, Француска мора да се помири са присуством ратних лађа немачких у Мароку, јер то је логична последица њеног држања. Кад је Енглеска добила компензације (Египат), треба и Немачкој дати накнаду. На крају је амбасадор молио Греја, да утиче на Француску, да прими немачке предлоге. Овај одговор и избегавање главног питања, био је врло узнемиравајући. Греј је био прибран, па је у одговору свом изјавио, да он жели искрено да се оствари немачко-француски споразум, али ако случајно споразум не буде постигнут, он сматра за потребно да напомене, да ће Агадирски гест бити предметом особеног енглеско-немачког разговора... И ако је изјава Грејова била и сувише јасна, ипак енглеска влада није сматрала да је та изјава довољна. Још истог дана на конференцији између министра председника, министра спољних послова и министра финан% сије би утврђено, да је потребна и јавна изјава енглеске владе у том смислу. Министар финансија Лојд Џорџ био је овлашћен да ту изјаву учини. И тако је дошао познати Џорџов говор, чија се суштина резимирала у овом ставу: „Ако бисмо били доведени у такву ситуацију, да мир не може друкчије бити сачуван до напуштањем великих позиција, које је Британија у току векова херојизма и напора задобила; да се са Енглеском тамо где су јој животни интереси у питању, поступа као са чиниоцем, о коме се не води рачуна, ја изјављујем из све снаге, да би мир купљен по ту цену, био за земљу велику као што смо ми, несношљиво понижење“. Говор енглеског министра учинио је силан утисак. Немачка је одмах, ако је и имала каквих даљих намера, била готова на повлачење. Кидерлен Вехтер овлашћује немачког амбасадора у Лондону, да умири енглеску владу, да изјави одлучно како Немачка нема намеру да се утврди у Мароку, да није искрцала вој-