Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 13 очи почеше да га сврбе и њега обузе луда, болесна жудња да рашири руке и да завапи гласно. — Имате ли мало хартије? Треба ми за потпалу — изненади га један глас. То беше његова газдарица. Добра жена отворила је лагано врата да би га што мање узнемирила и гледала у њега сивим, остарелим очима које су цуриле. Секулић удари љутито песницом по столу. Затим рече брзо, усплахирено: — Ево, на, држи — и предаде јој цео свој рукопис. Отвори фијоку од стола и поче да баца што год му дође под руку. — Ево, на, ево још — викао је ван себе. Али газдарица је већ била изашла. — И ово, и ово, не треба ми ништа — и бацао је белешке, писма, карте, књиге, свеске, фотографије. Уставио се тек кад му рука дирну нешто хладно. То беше револвер, онај исти што га је некад показивао Зарији Илићу. Да ли се сад сети речи које је том приликом рекао? Да ли је сад био истог мишљења? Његове мисли су ницале без везе. Независно од свега, сети се како је једног дана изишао са оцем у поље. Био је врло мали; то му је једна од првих успомена. Отац га је узео за руку; у некој пекарници на крају вароши купили су хлеба и сира. На једном брдашцу отац му је објаснио четири стране света: код сељачке куће био је север, ниже, преко реке, југ, лево у шљиваку исток, а запад где су пасла говеда. После су сели у неки јечам и ужинали. Хлеб је био мек, а сир диван; слатко је јео и преслишавао се ко је север, а ко југ. И никад доцније није заборавио. Затим му паде на ум како му је нека газдарица ушла у собу само у кошуљи. Био је у првој години Велике Школе. Дошао је кући око пет сати из јутра, пијан. Дочекивао је нову годину с друговима. ТБегов цимер-колега није се био још вратио са божићњег распуста. Тек што је притворио врата, кад их газдарица отвори, боса, само у кошуљи. Носила је неки велики формулар и молила га да јој он то испуни, јер, каже, жандарм је наредио да се то сврши још тог јутра. То је била листа за попис становништва. Газдарица је имала жилав врат и пупаст трбух. Рекао јој је да се не брине, легао и заспао.