Delo

28 Д Е Л О А свађа и граја не престаје, већ једнако у хроматичној скали расте, шири се. — Мене је страх — завапи неко тик до моје собе, гласом наивног и уплашеног детета. Поче већ и плакати. Како сам мекана срца смилих се одмах; приђем вратима и тихо закуцам. Погледам — број 6. — Ко је ? — препознадох женски глас; још ми паде на ум онај женски уздах, који ме је мало пре успављавао оним својим умиљатим звуком — и ја, што сам могао нежније, изустих: — Не бојте се. Ја сам — ваш комшија — гласом који улева поверење и љубав. Нема одговора. Са свих страна падају псовке и погрде и не дају ми да мислим о ономе што ја хоћу. — Полиција! Полиција!... заори се одједном нечији глас. Сигурно се сетише својих исправа и забрањеног повратка у град — јер се граја одмах у пола смањи. Чује се шуштање сламњаче : — Пењу се натраг у кревете — весело примети неко и више њих прсну у смех. А ја стојим пред туђим вратима и мислим: „Да ли ће ми отворити или неће ?“ — и сам себи изгледам глуп и смешан. Почекам још мало — узалуд. Поновим онда куцањем, али много тише, понизније. Она, као да је то осетила, јер одмах слободније проговори: — Јесте ли то још увек ви? — Јесам. — Који сте број ? — Пет. Мала пауза. — Не могу вас се сетити. Заљуљаше ми се врата пред очима од понижења. Ето, што ти је жена! Дође ми да нешто љутито речем, опсујем или чак да јој се загрозим. Кад ал — шкљоцну брава, врата се сама отворише а један мали створ у белој ноћној хаљини завуче се нагло под јорган, само глава остаде. — Ах! — забезекнух се од изненађења. — Закључајте врата!... брзо, брзо... Ко да је не послуша?!