Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 447 'свест.и без живота и о животу — који опет нагони на индиферецтност или на мирну радост према смрти. Други су, мислећи 0'(5фти, били више склони да граде или чувају саграђено, него да руше или да се буне. (О овим склоностима решава карактер а не ум). И противно онима који су добили страх од смрти, ови eyV -жзверовавши, нашли мирну радост, благу радост. Метерленково најновије дело је поникло из уверења да страх од смрти загорчава људски живот. Матерленк је хтео да скупи све оно што чини да се можемо надати, све оно што ће нас утешити. Први његов напор је управљен да обори предрасуде, неправедне, против смрти. То сачињава I главу саме књиге. Смрт није ни страшна ни грозна, ако не доноси радост, она доноси мир, а бескрајни мир то је као нека тиха радост. Уништење је материално немогуће. То је предмет II главе. „Ниједно тело, ниједна мисао, не могу пасти изван васељене. Ниједан атом нашег тела, ниједан дрхтај наших нерава не могу отићи тамо где више не би •били, јер нема места где ништа постоји. Светлост једне звезде угашене пре толико милиона година, још лута по етеру, где ће је наше очи може бити срести вечерас, док она продужава свој бесконачни пут“. „Нема места за смрт!“ „Што се више уздиже и увеличава људска мисао, све мање ништавило и смрт изгледају разумљиви". — Но Матерленк осећа да је за људе свеједно, хоће ли пасти у ништавило или живети без онога што се назива свест. Главе III—VIII испитују основаност претпоставке о продужењу живота са нашом данашњом свешћу, или са измењеном. За прву хипотезу вели, да је, „у својим строгим границама, врло мало вероватна и осредње достојна наших жеља. А чим се покуша да се уздигне или да се учини да изгледа мање варварска или мање наивна, тада се додирује хипотеза о универзалној свести, која са претпоставком о продужењу живота без икакве врсте свести, затвара поље свима претпоставкама и исцрпљује оно што машта може да замисли“. Предмет IX—XI главе сачињава испитивање претпоставке о продуженом животу са измењеном или са универзалном свешћу, о судбини свести у бесконачном. Ономе што изгледа најважније — претпоставка о продуженом животу без икакве врсте свести, — Матерленк не поклања много пажње. Он се задовољава да каже да би такво продужење било исто што и уништење апсолутно, и да према томе не би било страшније од сна без снова и без буђења. Он не жели просто да о томе говори пре испитизања оне две преостале претпоставке, јер она