Delo

СУТОНСКА ПЕСМА За врбљем када изгуби се сунце и златом течним прелије врхунце планинске модре, и зашуми гајем дах густог лишћа и руменим сјајем оспе се небо: у мени се јави нејасна чежња, и док сумрак плави лепрша пољем, ја се крећем путем далеко, далеко... И у часу том док птице траже склоништа и гнезда и ноћ се јави с очима од звезда, моја се душа кб рањено птиче залепрша кроз мрак... И док се примиче фантом ноћи неме плетућ’ мрке мреже, и сенке дрвља започну да беже пред сфинксом с бледим укоченим ликом који се јави над мрачним видиком: и моје жеље започну да беже далеко теби... И док се растеже нит неме ноћи, ја те чекам жудно •— свестан ко увек да је узалудно... Стеван Шумкарац.