Delo

ТАИДА (THAIS) -- Анатол Франс — НАСТАВАК III Е У Ф О Р Б. Пафнус се враћао у свету пустињу. Био се укрцао, код Атрибе, у лађу која је пловила уз Нил да донесе животне намирнице манастиру опата Серапиона. Кад се искрца, његови ученици му дођоше у сусрет, показујући велику радост. Једни су дизали руке небу; други су љубили опатову обућу, падајући ничице на земљу, јер су знали већ шта је светац урадио у Александрији. Калуђери су добивали обично, на непознате и брзе начине, извештаје који се односе на безбедност или славу Цркве. Новости су се проносиле у пустињи самумовом брзином. И док је Пафнус залазио све више у пустињу, његови ученици су гредели за њим, славећи Господа. Флавијан, који је био старешина његове браће, обузет на један мах превеликом побожножћу, поче певати химну у славу божју: — Благословени дане! Ево нашег оца где нам се вратио! „Враћа нам се, пун нових заслужних дела чија ће вредност бити нама урачуната! „Јер очеве врлине су дечје благо и светлост опатова испуњује мирисом све ћелије. „Пафнус, наш отац, дарова сац Исусу Христу нову жену, „Претворио је црну овцу у белу, својом чудотворном умешношћу. „И ево га где нам се враћа пун нових заслужних дела, „Сличан Арсиноитидиној пчели, коју преоптерети медни сок цвећа, „Упоредљив с нубиским овном који може с муком да нздржи тежину своје обилне вуне. „Прославимо данашњи дан, готовећи јела на зејтину". Дело, књ. 68. 23