Delo

ИЗВОЛТЕ НА ВЕЧЕРУ 33 гало, и ми се доскора уверисмо, да је наша љубав остала у бањи, тамо негде у лепим парковима и алејама, усамљеним шумарцима и густим гајевима. Била је све невеселија. Чешће би је затекао да чак и плаче. Коме би то било пријатно? Радио сам што сам знао да је одобровољим, развеселим и да повратим ону нашу негдашњу срећу. За сав тај труд била ми је награда: — тек неколико грчевитих загрљаја и преданих, очајничких пољубаца, ко и су били тако слатки а тако отровни. Настадоше несносни дани: плача, пребацивања и кајања, па страсног љубљења, праштања и грлења и онда опет плача, љутње и заклињања, и тако изнова. Тако све несносније стање најзад ме натера, да раскрстим с њом па било на који начин. Добијем од шефа осам дана одсуства и одјурим у Министарство, да затражим да ме преместе где год било па макар и на горе. Такво што никад није тешко добити. Ја јој онда напишем једно страшно и немилосрдно писмо, као што само ми, обесни и саможиви људи, можемо бити немилосрдни, пошаљем јој и нешто новаца, одем затим на своју нову дужност, и тако је оставим саму, у туђини, да је више никад не видим... А.: Па ипак, кад се тако којипут сетите тога, да ли осећате бар мало гриже савести, или се можда кајете? П.: Пха-а... Философи нас уче да нема греха, и да се кају само старци, деца и слабићи; а, разуме се, кад се већ сетим није ми угодно. Али већ и то пролази, заборавља се... А.: А знате ли шта је било с њом после ? П.: Ви је дакле познајете? А.: Да. П.: Знам. Чуо сам да се отровала. А.: Добро сте чули. То је била Олга, моја синовка... (Не макнувши се с места дуго су тако ћутали). А.: Којим се возом сутра враћате у Цариград? П.: Ја мислим оним у подне. А.: Сетите ме онда сутра, молим вас, да вам не заборавим дати неко старо, важно решење, да га собом понесете. П.: Добро. (И опет пауза. — Сумрак се претворио у мрак. На мрком небу нема ни најмањег облачића, никаквог светла ни беласања — трепере само ситне звезде. Не види се ни хоризонт ни море, Дело, књ. 68 3