Delo

78 Д Е Л 0 чели да малаксавају. Има три главна узрока тој малаксалости, сва три сам ја могао изближе испитати, јер сам делимице и сам трпео од њих. То су били: недовољно и неуредно снабдевање храном, рђаво здравствено стање и, преко свега тога, врло рђаво време. Не може се помислити чему су све трупе биле изложене услед сталних непогода. Код Киркилиса 9. октобра падала је киша, 10. је падала киша, ...10. увече, у тренутку ноћног напада, страховит пљусак излио се на пешадиске редове, већ упола утоноле у блато и воду од киша. За време битке код Лиле Бургаса надала је непрестано киша, од првог до последњег дана. Може се мислити, какве су биле патње војника обеју армија, који су лежали у рововима пуним воде, без топле хране, без заклона, без ватре. Генерал Ратко Димитријев имао је обичај да каже: „Непогода је наш савезник!“ И одиста, треба веровати да су Турци, нарочито они из Мале Азије, навикнути на блажу температуру, више трпели него Бугари, чији је редован живот усред планина и висоравни балканских, много више оспособддвао трупе да издрже сталне непогоде ове жалосие јесени. При свем том пак и бугарска војска је трпела од тога и то трпела врло много. Здравствено стање бугарске војске ускоро је осетило то. Велики број војника, и поред снажне конституције бугарске, разболео се одмах после битке код Киркилиса и морао је бити евакуисан. Од тога момента, евакуисање у позадину, кад је једном почело, све више је маха узимало. После битке код Лиле Бургаса око је узело узнемиравајуће размере. За време напада на Чаталџу извесне јединице биле су сведене на половину, из разлога, који су потицали једино од рђавог здравственог стања. Треба заиста рећи, да је рђава санитарна служба великим делом, ако не и искључиво, била узрок ономе што се догодило. Може се поуздано рећи, да у опште никаква санитарна дисциплина није постојала у трупи. Људи су вршили своју нужду усред кантонмана и бивуака. Ја нигде нисам видео ископану рупу за нужду, пре битке код Чаталџе. И, што је још горе било, месарска оделења су клала стоку усред логора, а утроба никад није закопавана нити пак спаљивана. Лешеви погинулих, остављени на бојном пољу, закопавани су тек пет или шест дана после битке. О лешевима коњским нико се није бринуо. Они су трунули заражујући целу околину, ни лопатом земље не будући покривени. Како се онда човек може чудити, шго је таква ситуација, у вези са непрестаним.