Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 403 'Округљене и органске радње, интереса концентрисаног у главном јунаку и могућност драмског диалога, у којем је, како вели Фихов1, било оличено дејство и против дејство драме. Софокло, творац праве уметничке драме, додао је трећега глумца. Увођењем глумаца у те религиозне песме, прави драмски елемент се све више развијао, а функције кора постајале су све више ограничене. Он је код Есхила још активан и узима јакога удела у радњи драме, а код Софокла постаје више пасиван учасник радње. Али тај кор, вели Фихов, тај првобитни корен драме, остајао је и даље врло значајан члан целине и сачувао је трагедији њезин побожни и свечани карактер. И, захваљујући том побожном и свечаном карактеру античке драме, позориште је у старих Грка имало, у главноме, религиозно етички циљ. Омиљена тема античке трагедије била је уопште страховити двобој између човека и појединих богова2. Отуда је античка драма, у првом реду, апеловала на религиозне осећаје својих гледалаца и на њихов разум: представа у старих Грка била је верска церемонија, а похађање представа било је узимање удела у служби божјој. Драма је, према томе, могла да утиче само на њихову фантазију коју је она распаљивала да буде активна у правцу самога уметничкога дела, а није могла да изазива илузију. Средства тадашње позоришне уметности била су не само врло примитивна него и врло груба. Главни јунак био је моћно и готово надприродно створење. И као такав он је морао и чинити утисак нечег огромног и надприродног. Отуда је главни јунак на грчкој позорници био једна врста голиата, који је облачио нарочите ципеле са страховито високим потпетицама (котурн), имао је на глави образину која је чинила да она буде монструозно дугачка и облачио под своју краљевску порфиру још ваздан одела која су га чинила страховито крупним. Гломазна образина није покривала само његово лице, него и сву главу. На тој мртвој образини, сасвим природно, није могла да се огледа душа у афекту, пије могла да се изазове модификација физиономије која би требала да буде природна и непосредна последица модификације душе. Уосталом, промена физиономије, — да је она и постојала као једно глумачко средство којом се .изражавају душевни догађаји — не би се могла запазити, јер је 1 Heinrich Viehoft', Sophokles Tragoedien. - Hermann Uebell, Die griechische Tragocdie. 26*