Delo

Б А С Н Е МОЈ СУСЕД. Станујем крај једног суседа, који је својим необичним поступцима познат целој околини. Шта се све не мисли и не говори о том човеку, тако да нико није у стању да створи о њему ни приближно праву истину. Једног дана одем до њега неким хитним послом. Беше подне. Дан летњи и ведар. Суседа сам затекао за столом. Кад сам му пришао имао сам шта да видим. Он седи сасвим мирно и нешто пише, а крај њега гори свећа. У току разговора стално сам размишљао на шта му служи светлост једне обичне свеће, сад у подне, кад њен пламичак треба тражити у толикој жези и сунчаној светлости. Али ниједан паметан разлог да нађем том чудноватом поступку. При растанку замолим суседа, да ми објасни зашта му служи свећа. — Желиш да сазнаш зашта ми служи светлост свеће? поправи ме тај човек мирним гласом, и не чекајући одговор, спусти обе руке на моја рамена и смешећи се задовољно настави: — Мој драги пријатељу, прошла су времена кад је неко имао и сувише светлости, а други врло мало, а често ни мало. Данас сви ми видимо, да је сваки човек толико умно и морално јак, да сваки може себи створити светлости. Ћутао сам, мислио и гледао суседа. — Је ли ти сад јасно зашто свећа гори? — упита ме раздрагано. Ветрић тог тренутка беше утулио пламичак и свећа се задими. Мој сусед лагано и немарно поново је запали, окрете се к мени и с гласним ссмехом пуним уверења заврши: