Delo

Б А С Н Е 175 Један од најпаметнијих чувара, кога су сви јако ценили, скочи љутито, подиже стиснуту песницу, и повика узбуђено. — Јасно ми је зашто су љубичице, и све биље једнако њима по висини, усхићене нашим радом, али не разумем шта хоће, и шта желе огранци тог негда високог дрвећа, кад смо, после толиког напора, ипак успели да постигнемо општу једнакост. ПАС И ЧОВЕК. Крај дрвене ограде лежи дугачак, мало погрбљени пас, са великим, црним и сјајним очима. Он с душевном насладом посматра, како се један пуж напорно пење уз ограду, долази до извесне висине, пада, поново покушава да се испне и поново се убрзо тамо налази одакле је пошао. После неколико узалудних пужевих покушаја, да пређе са друге стране ограде, пас се поче из свег гласа слатко смејати. Тај весео кикот примами једног човека. који се случајно нашао у његовој близини. — Гле, човече, овог јадног створа! — повика пас подругљиво, чим виде да му прилази човек. — Пази само шта ради! Има жељу да пређе ограду, али нема моћи ни до половине да стигне. Кад помишља да је на врху, нађе се на земљи. Човек је ћутао и посматрао час пужа, који се при последњем паду повредио и непомично лежао, час пса, који се слатко смејао и причао. — Човече — упита одједном пас. — Зар то није једно од најлепших, једно од најдубљих задовољстава посматрати једног таквог бедног створа, који троши толико снаге и времена, да би нешто постигао, па ипак се најпосле нађе тамо дакле је пошао. — Није никакво задовољство — оборене главе, полако и достојанствено проговори човек. — Ја бих то несрећно сворење сажаљевао, што нема моћи да оцени величину своје снаге, али бих му помогао, да сам био на твом месту. — Шта кажеш!? Помогао! Ја помогао! И пас се одједаред уозбиљи, приђе бојажљиво човеку, загледа га што боље, заврте сумњиво главом, и поче узмицати и говорити: — Чуди ме, човече, како не увиђаш, да ја немам моћи толико високо да скачем. да бих и једном обичном пужу могао помоћи. М. Вукасовић.