Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 189 деспотство. У то није било упутно веровати ма колико да је било потписа и златних печата. Ако то нису знали досељеници са Балкана, могао је знати дипломата по струци Ђорђе Бранковић. Што је лакомислено поверовао, горко је испаштао. Привилегиским обећањима широке политичке автономије није се могло веровати, што су се она противила основном принципу државне политике. У Бечу се знало и хтело знати само за један интерес, интерес, који гута све друге интересе. То је био интерес јединства. целине и снаге целокупне монархије на челу са Хабсбуршком Династијом. Династија и монархија, као њена баштина, била је, па у главном и остала, државна мисао, она позната Gesamtstaatsidee. У том средњевековном династичко-патримонијалном суставу народи су били баштине, покрајине, спахилуци. Права и једина апсолутна власт је била: средиште. Периферије су имале само један задатак: служити и слушати. За народносне и територијалне индивидуалности није било места, нити је било места за друге величине до ли за једну једину, за величину апсолутне државне власти. Једна беше власт, једна државна мисао, једна вера, један језик. И стара правоверна краљевства била су сенке, а у оснивање нових и то „шизматичких" војводстава и деспотстава могли су веровати само људи неупућени у политику монархије и сањачи. Насељени у новој отаџбини, Срби нису могли ни близу постати своји, него је само било питање чији ће бити. У старије време они су били баштина династије (patrimonium Domus Austriacae), аустриске баштине у Угарској! Кад су угушивањем мађарског устанка и другим сукобима, које је Беч изазивао, навукли на себе смртну омразу Мађара, онда су развојачене неке војничке границе и Срби су потчињени под јурисдикцију мађарских жупанија. Чему је то другом могло одвести него безбројним сукобима са Мађарима. Ти се у Бечу нису ни избегавали, него су се шта више желели. За главни постулат мира и снаге средишта сматрало се међусобно гложење и слабљење појединих народа. То беше увек најглавнија тачка у политичкој тактици бечког апсолутизма. Цар Фрања II, чији је политике главни вршилац био познати кнез Метерних, овако је једном растумачио француском посланику политички положај монархије: „Моји народи су један другом страни и тако је најбоље. Не добијају једну исту болест