Delo

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ 207 у најбољим рукама, оркестар је одлично свирао, хор, који је био састављен од певача великих италианских опера, потпуно је одговорио свом задатку. Да би се пружила прилика да би велики број слушалаца могао да чује ово величанствено дело, давано Је оно и у Миланској Скали. Може се замислити каквог је успеха Requiem имао овде у позоришту где се слушаоци нису морали уздржавати као у цркви, него где су свом одушевљењу могли да даду слободног израза. Тапшању и бурним усклицима ,,Da capou морао се Верди, који је дело дириговао, да одазове и да понови неке партије. Beh осам дана после првог певања у Милану, певано је ово дело у Комичној Опери у Паризу, где је примљено са истим допадањем као и у Милану. 5. фебруара 1887 представљана је први пут у Миланској Скали Вердиева опера Отело. Навала од стране публике била је огромна, сва су места била у напред распродана а плаћано је једно седиште у партеру и са 300 динара а ложе и с 2000 динара. Успех је био сјајан, каквог у Италији није било до тога дана. Либрето за ову оперу написао је, по Шекспировој драми, А. Бојто. Када упоредимо ово Вердиево дело са његовим ранијим делима, изненадићемо се колико је Верди унео овде снаге и свежине и колико се ослободио стеге старе италианске оперске шаблоне. Да је Верди тежио само за спољашњим успехом, он би се задовољио славом коју су му биле донеле опере La Traviata, Rigoletto и II Trovatore, па би радио и даље у том правцу; али он је тежио нечем вишем, тежио је да буде савремен, а то је заиста и постигао. Ми захтевамо да се драма у опери развија природно, а не да се у њој гомилају певачки и виртуоски елементи. Таквих елемената било је у Вердиевим ранијим делима али у овој опери он се њих ослободио. И сам либрето ове опере одличан је, овде имамо логичну радњу из које су избачени сви споредни моменти који би сметали радњи. И у либрету а и у музици ове опере опажамо јак утицај Вагнерове школе. И ако Верди није усвојио све Вагнерове теорије, користио се он рафинманом Вагнеровог оркестра, његовом хармонијскомодулаторском техником и озбиљнијом обрадом средњих гласова (Mittelstimm). Већ у Аиди а још више у Отелу стављена је мелодија југа у службу озбиљне уметности, она је духовни израз драмске радње. У многим сценама налазимо велики драмски потез, живу карактеристику и поетски склад појединости које •се слажу у хармонијску целину. Све је обрађено с логичном кон-