Delo

„ГОСПОДИН* БОЖО 25 А, да би утуцало вријеме, показало успјех свог труда и рада, и, што је главно, надокнадило учињене трошкове око куповице нота и музичких инструмената, приређивало је низ позоришних представа у кафани Ђока Чутурице. Друштвени чланови су били дилетантима. И, шарена и по одијелу и по имовној неједнакости и по интелигенцији и по схваћању, публика је за двије-три зиме имала прилике, да на бини види и Марка Краљевића, и Милоша Обилића, и Цара Лазара, и Мурата, и Вука, и Душана, и Максима Црнојевића, и „Балканску Царицу“, и „Ђида“, и „Три цванцика“, и „Три бекрије“, и т. д. и т. д. Било је то у очи Никоља-дне, књажевско-државног празника. Никшићска „пјаца“ илуминирана. На сваком прозору по низ запаљених воштаница, а на прозору Стојана Цревљара гори лампа и цјепаница луча. По кафанама пјеванија. По улицама врева. У кафани Ђока Чутурице жагор и нека уозбиљена и полузванична свечаност. По поду јој распоређене столице, све у врстама и са подједнаким растојањем; у њима публика. На бини, подигнутој од дасака и пред кулисама ишаратим некаквим чудним источњачким символима, глумују дилетанти. И били су играли онај жалосни догађај из живота краљева: Дечанскога и Душана, у коме син убија оца и преотима круну. И ко ли је у улози младога Душана? Шта мислите ко? Нико други до Његово Високоблагородство „господин“ Божо, и главом и брадом и брцима! Гордости његовој, и радости његових, а нарочито старога Перуна, који је с чибуком у зубима а јатаганом у силаву, наравно бесплатно, у првом реду партера, са женом и кћерком сидио и посматрао игру, није било краја ни мјере. За све вријеме представе, кад-год би се Душан-Божо, опкољен војводама и у свом престолонасљедском орнату, појавио на бини, Перун би се нарогио, наднио шаку над очи, и из свега гласа, да сва публика чује, питао час жену а час кћер: — Ма ко ли ј’ оно, за јаде, те пре’ставља Цара Душана? Ох, да димна ли га мајка роди, свака јој срећа родила, да-бог-да!... Представа се сврши. Публика поустаја и скрену крају. Глумци, прерушени и доћерани, уклонише столице и клупе из партера, упутише се међу ђевојке и невјесте, и, уза звуке тамбурица и виолина, отпочеше игранку, а старији пијанку. У једна се доба појави и „господин“ Божо. Али не изми-