Delo

30 Д Е Л 0 јеске испред очију. И, по својој већ укоријењеној наклоности за шеширима и мидерима, заборави и Ђелику и Верушу и све домаће звијезде зорњаче при овој иностраној вечерњачи; њихове му слике спадоше с коговићскога срца као да му ко никоговићску прашину спуха с длана. И, како је наредне зиме Господин Јоцић, да би утукао тешку никшићску досаду, био један од најредовнијих посјетилаца дилетантских представа друштва „Захумље“, на чијим је забавама госпођица Ленка бриљирала као најбоља играчица, то се и „господину“ Божу указа жељна и згодна прилика, да се позна и с оцем и са ћерком па и са госнођом мајком. О, да његове среће и поноса, кад се први пут ухватио до Ленке у колу; а тек његовој радости и задовољству није било краја ни кантара, кад је први пут прекорачио домаћински праг гостопримног и господског дома газде Петра Јоцића. И осјетио се као у некој врућици, од које се нити лежи, нити сједи спокојно, нити хода, нити гладни, нити жедни, нити мирује, а коју је осјећао по цијелој снази, као да га је ко у кључало уље увалио. Прирасле му очи за Ленку, као грешнику за божје постоље, па што радио да радио, што мислио да мислио, куд ишао да ишао, увијек му она у памети. Нека га болна жудња спопала, па само што вене и уздише и копни као груда снијега на уплатњеном ожегу; постало му досадно и тијесно, па не може да се примири ни за трен од ока, као да му под кожом хиљаду црва копорају; и све му се некако и глава заноси и очи полијећу и ноге омичу, као да га нешто тегли а неко ћера, на ону страну ђе је стан господина Петра Јоцића и у њему госпођица Ленка. И, кад год је имао слободна времена — а тога је, како је рад на Петровој Главици био на своме завршетку, било изобила, — није пропуштао да се не намахне да ће и улицом и испред прозора прикладне Војвођанке. А иза прве, једном већ учињене посјете, није се устезао да и другу па и трећу и четврту, у вријеме и у невријеме, и кад се то њему сврснуло а без обзира да ли се то Јоцићу и фамилији допада, учини. И, мало по мало, он ти се, соколић, наврани, па сваког дана хајд’-хајд’ па у газде Јоцића, баш као музара к младету у појату. И ту би ти наш „господин" Божо лијепо засио као у ђедовску, објахао столицу, пушио, пио и опљуцкивао по поду, и не излазио док га слуге или ко од домаћих не би и по трећи