Delo

450 Д Е Л 0 — Зашто, зашто није могло бити боље? — ускликну Lise, са великим чуђењем, гледајући на Аљошу. — Зато, Lise, што, да он није изгазио, него да је узео тај новац, он би, кад би дошао кући, после можда једног сата заплакао због свог понижења, ето шта би се неизоставно десило. Заплакао би се, па би чак можда сутра дошао к мени још пре зоре, и бацио би ми можда оне банке, и изгазио би их као малочас. А сад је он отишао страшно горд, и у триумфу, премда зна да је „себе упропастио" !... ...И према томе дакле, сад нема ничег лакшег, него га довести дотле, да прими тих истих двеста рубаља још сутра, јер је он своју част већ доказао, новац бацио, изгазио... Он тек није могао знати, кад их је газио, да ћу му их ја сутра опет донети. А међутим, новац му је тај страшно потребан. Премда је он сад горд, но ипак, он ће још данас мислити о том без какве је помоћи остао. Он ће ноћас још јаче о томе мислити, он ће и сањати о томе, а ујутру ће јамачно пристати да потрчи к мени, и опроштај да моли. А ту ћу се опет ја појавити: „ето, рећи ћу му, ви, горди човече, ви сте доказали што сте хтели, а сад узмите, опростите нам“. И ето, ту ће он примити! Аљоша са неким заносом изговори: „ето, ту ће он примити!“ Lise запљеска ручицама. — Ах, то је истина, ах, ја сам то страшно разумела! Ах. Аљоша, па откуд ви то све знате? Тако млад, па већ зна шта је у души... Ја се тога никад не бих сетила. — А што је најглавније, њега треба сад убедити да је он свима нама раван, макар што он од нас новац прима, — настављаше у свом одушевљењу Аљоша, — и не само раван, него чак још виши од нас... — „Виши“ — дивота, Алексије Фјодоровићу! Али говорите само, говорите! — То јест, ја се нисам добро изразио... Он није виши... али то није ништа, јер... — Ах, ништа, ништа, наравно да није ништа! Опростите, Аљоша, мили... Знате ли, ја вас до сад скоро и нисам поштовала... то јест поштовала сам вас, али као равног са мном, а сад ћу вас као вишег поштовати... Мили мој, немојте се срдити, што ја „правим досетке0, — прихвати она одмах са јаким осећањем. — Ја сам смешна и још сам као дете, али ви, ви!... Слушајте, Алексије Фјодоровићу, да нема ту, у свем том размишљању