Delo

460 Д Е Л О открива све својом супротношћу према општој тмини што је мало научнички, мало логички, и лажно у односу према објективној истини на коју се они позивају. Најзад они су дошли дотле да униште саму светлост; јер пошто она не постоји стварно за сликара, и пошто она произлази само из закона о контрастима, зна се и не казујући, да кад сенка није представљена на једноме делу, да тамо не може да постоји ни светлост, него само једна врста белога без треперења, која није светлост, која није тама, која је само непокретна материја, врста белила. У накнаду за те недостатке, хоће ли импресионисти успети да нам само бојом дају оно што ја логично доказујем да им недостаје? Не више. Сензације боје нису независне од сензација тонова; код боје у нашем оку, научници су открили извесне купе и извесне штапиће који збирају у сочиво боје и тонове боја. Треба дакле закључити да свако ко пориче боје, задржавајући само тонове боја, или тонове боја, задржавајући само боје, доказује ненормално стање свога ока, дакле рђав састав свога ока. Пошто та схватања имају места заједно, она треба исто тако да се протумаче и у сликарству: боја на свој степен, степен за своју боју. Импресионисти — по теориској тврдоглавости — заборављали су мало по мало степен, задржавши само боју, што је дало повода злоупотреби хроматике, и што је изазвало аберације на мрежњачи. Да би изагнали сензацију жутога са једног места обасутог саетлошћу, импресионисти су најпре водили рачуна о томе да степен сенке треба да поднесе плаво; затим, неосетно, они су уклонили тај степен сенке, задржавши само плаво, и њихова сенка постаде светлост. У извесним сатима дана, слика рађена на тај начин, чудновато се преображава. Пред вече, онда када црвена светлост заласка изазива тонове топле док их сасвим не замрачи, све што је светло, или хоће да буде, преобраћа се у загасито; и плаве (боје), представљајући сенке, прозиру се, претварају се у пару, постају светле. Слика је као преобраћена у своме ефекту и изражава нешто са свим супротно своме циљу. То долази отуда, што је сликар хотимично заборавио на тонове боја, на степене сенке, посматрајући само боје и њихову реципрочну радњу. То је погрешно. Светлост и сенка су први чиниоци света и ми опажамо ствари једино кроз њих. Оне су произведене, за сликара, из бе-